Marburg (homo epilepticus)

Ja čitav život hodam uzbrdo i snage mi još malo ostalo za bespotreban korak ili dva video sam sve ovo i odozdo A ničeg nema ni ovde ni tamo i zidine još ostale su samo i šta to tražim kad znam unapred otrovan k'o beli hleb je ženski osmeh Pa okrenem glavu nazad na tren da li sam šta ostavio iza sebe ničega se više ne sećam ne pamtim pa ne moram da se zaboravljam Ne vraća mi se I mrzim krte zidove tunela tu sve je krov, a krov pada na glavu niz glatke zidove glasovi klize a u tim porama kao da stoje večno I nisam tako Crn da gazim reči i praštam kome moj oproštaj treba al’ slike blede sve, vreme ih jede na prkos, bol i sećanje život se svede I ne vraća mi se