Na obali noću

Devojčica stoji sa ocem svojim I motri istok, jesenje nebo. Gore kroz tminu, Dok se grabljivi oblaci, pogrebni oblaci u Crnim šire masama, Sve niže, sumorno i brzo, koso niz nebo Sred prozirnog jednog pojasa etera preostalog još na istoku Diže se krupno i spokojno zvezda-gospodar, Jupiter, A tik u blizini, tek samo malo poviše, Plivaju nežne sestre Plejade. Sa obale devojčica, s rukom u očevoj ruci, Te pogrebne oblake motri što spuštaju se pobedno, uskoro sve da prožderu, I tiho plače. Ne plači, dete, Ne plači, mila moja, Pusti da ovim poljupcima uklonim tvoje suze, Grabljivi oblaci neće dugo pobedni biti, Neće dugo posedovati nebo, oni zvezde proždiru samo prividno, Jupiter će izroniti, strpljiva budi, motri ponovo druge noći. Plejade će izroniti, Besmrtne su one, sve te zvezde srebrnaste i zlatne zasjaće opet, Velike zvezde i one male zasjaće opet, one istrajavaju, Ogromna besmrtna sunca i dugotrajni zamišljeni meseci opet će sjati. A onda, najdraže čedo, tuguješ li samo za Jupiterom? Razmišljaš li samo o pogrebu zvezda? Postoji nešto (Usnama dok te smirujem, dodajem šapćući, Dajem ti prvi nagoveštaj, pitanje i posredni put) Postoji nešto besmrtno više čak i od zvezda, (mnogi su pogrebi, mnogo je dana i noći, svi prolaze) Nešto što će istrajati duže čak nego blistavi Jupiter, Duže nego sunce ili ma koji saputnik što oko njega kruži, Ili sjajne sestre Plejade. 1871.