Zapušteni istočnik

Razoren istočnik stoji, okružen visokom travom, I valov, izvaljen davno. Iz praznih kamenih grudi Ne struji biserni talas u žarke julijske dane, Kroz puste i mirne strane. Suva kržljava kruška, kô Crna ogromna ruka, Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane, Nakazno pružene Gore, kô izraz paklenih muka, Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane. Nekad je na ovo mesto po stazi, zarasloj davno, S krčagom na ramenu slazila pastirka mlada; I pastir pevaše pesmu u veče, tiho i tavno, Goneći vesela stada. Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često U majske večeri jasne. Tu beše za mene mesto Tajnih i slatkih želja. Lisje je šumilo tada, Dok bistra i hladna voda u urnu mramornu pada. I preliva se tiho… I vali životnih sila Prelivahu se tada iz moje mlađane duše Prostrano, široko, voljno, kroz mesta beskrajno mila. Gde vetrić, premiruć čisto, toplinom ljubavi dûše! Ko zaboravu mračnom predade istočnik živi, Da plodonosni talas ne šumi veselo sada? Gde su drijade nežne sa krivim i oštrim srpom? Gde su pitoma stada? * Suva, kržljava kruška, kô Crna ogromna ruka, Sumorno nada mnom stoji. I krive njezine grane Nakazno pružene strše s izrazom paklenih muka, Kô da me poslednjom snagom od misli očajnih brane.