Veče

Rumene pruge već šaraju daleki zapad, Klonuo počiva svet. Sa mirnih dalekih polja Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema, I samo čas po čas zaječi šarena dolja. Od škripe točkova kolskih. Goneći vesela stada Bezbrižno pastir mlad u zvučne dvojnice svira, A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno, Korača upored s njim. Koprena dubokog mira Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase — I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već — i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san. Po kašto zaurla samo Susedov stari pas, il’ pozno došavši s rada, Ispreže ratar plug i stoku umornu poji, I đeram škripi sve i voda žuboreć’ pada. 1883.