Uzdah sa Dunava

Na Kalemegdanu, posred starog grada, Jedno Srpče gleda zemlje naših nada, Što ih tajno krije ta daljina plava. Ogromna ravnica pred njime se pruža Nesrećna i lepa, kao srpska tuga, U toj zemlji ima i polja i ruža, Al’ sloboda samo toj se zemlji ruga. Stolećima Srbin u toj zemlji živi, Al’ Nemac i Mađar večito ga gone, Jedino se Srbin toj zemlji ne divi, Jer njegova zvona samo na plač zvone. Tu je Banat, Bačka, tu je i Srem ravni, Dalmacija, Bosna – sve to zemlje Srba, Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni, Čuvaju se tajno mesto srpskog grba. I dok sunce greje Veliku Srbiju, Na Kalemegdanu dok cveće miriše, Srpče stoji tako, suze mu se liju, I njegovo srce ovako uzdiše: „O velike zemlje, o Srpski Narode, Kada će i za te doći život pravi? Što sudbina krije buktinju slobode? Veliko proleće kad će da se javi? S Dunava i Drine, Timoka, Vardara, Kad će u boj poći naše moćne čete, Da unište jednom ime gospodara, Koji kao tiran guši zemlje svete.“