Promenada

Kroz otvoren prozor, nestašan i mio, Na zavesu vetrić nevidljivi sleće, I njome se igra, bezbrižan i čio; Noć na polju leži, mir se po njoj kreće. Nad zemljom je suton; a svud po pučini Tišina se digla da spokojstvom leči: I u tom času meni se učini, Da zvuk jedan dođe, nosi tvoje reči. Zvala si me sebi. Ja se nisam mak’o; Radost sva u tuzi prigrli me strasno: „Ti si je ljubio kao oganj pak’o, A ona je došla kad je sve već kasno“. I zaneh se potom. Misao mi ode Do prošlosti moje, u krajeve znane; Da poseti ljubav koju boli vode, Dok sećanja brižno od smrti je brane. I tu vide doba, ona svetla, vedra, Da ih već nestaje polako i tužno, Da prolaznost svoja otvara im nedra, I da stvarnost svuda podiže se ružno. Iz misli se trgoh. Bacih pogled dole, Nikog nije bilo. I dođe mi žao: „Možda je čekala, možda mnogo vole, A ja? – ja sam svirep, bezdušan i zao.“ I tad pipah vazduh, tražeć kakva traga, Ali reči tvoje nisam mogo naći; O, kako je ljubav velika i blaga, Mada kao zvezda i ona će zaći. Brzo, naglo odoh iz svog praznog stana, Ugodno mi beše kretati se, ići Razvalinom ovom života i dana Koju sunce sutra ponovo će dići. Svuda tako mirno, izrazito, mračno: K’o odblesci smrti senke pale redom, Lišće tek zašušti jednoliko, plačno U noći što diše mesečinom bledom. Ne znam kako, zašto – ali glasno reko` : „Ja te volim, draga“ ; i osetih, tada Onu ljubav staru i doba daleko, Doba koje nama pojavi se sada. I ta ljubav stara, kao duh bez glasa, Povede me žurno tamo, do tvoga stana: Na prozoru nađoh sliku tvoga stasa, Kao znak ljubavi i ranijih dana. Došao sam kući. Vetrić se još peo, Po zavesi igra sam u svome oru; Dok napolju suton već postaje beo I pet’o se muči da probudi zoru.