Plave misli

O što si, zašto zanela se tako? Zar ne ču vetar da o prozor bije, S njim moja slutnja, moja čežnja, nada, Strah u daljini? Znadoh da si mlada, I tako lepa. O zašto je, rako, Ti bar ne vide da za tebe nije? O nisi, znam ja; znam da nisi mogla, Ti, rako dobra, Crna i duboka, Otići ikad do meke postelje, Uzeti sobom dva zaspala oka, Dva njena oka, od tuge joj belje, Mramorno lice, glavu što se pogla. U snu sanjivo. Snevala je ona, Da ljiljan bere, zapitkuje ruže Za boju, vence, i da l’ kadgod tuže Na grudma, velu — da li kadgod tuže? Dok ona sanja i mirno se kreće U tajne, s dragim, kroz sreću i cveće, U ložu misli — niko i ne sluti, Blaženo dete što toliko ćuti. Al’ dugo srećna zanela se ona Uz miris želja! I dođoše ludi; Sad plete vence, niko je ne budi; Osmehom diše, udaraju zvona; Razgleda nebo, spušta se opelo; Sad broji zvezde, uzimaju telo: Živi što sanja, u raku je skriše, Kad za zlo ne zna, kad ne sluti više. Kad za zlo ne zna. Tako njenu sobu, San sreće moje, predadoše grobu. O ljudi! ljudi!… Ao moje drago! Ovamo bura neće da se stiša. Je l’ topla zemlja, grli li te blago Grobnica tvoja? Mene bije kiša, Oblaci, vidik. Al’ u času jednom Misao sene, da će možda suze Oh ove suze, krvi moje pune — Proći i pasti po pokrovu lednom, Na lice tvoje, što pobožno trune, Uneti izraz u linije, boje, Rastočit samrt i spojiti uze Života s dušom. Avaj, i ja u tom Osetim času, da svakim minutom Silazi vlaga sandukom i tobom. I kupim suze, ali kiša lije Na tužnu humku što te strašno krije. O moje ruke, što da nisu grobom Postale tvojim: na rukama ovim, U danu, noći, bez zemlje i stege, Ti bi trunula: sa mislima novim, Poljupcem, suzom, tvoje lice snežno Ja bih pokriv’o: tu kraj moje nege, O drago moje, trunula bi nežno. I ja bih tada… Moj ljiljane beli, Što su mi tebe pakosno odneli? Što ti bar sama?… Zar te nije žao? Kud gledaš dugo snom gde nema mis’o Poteza svojih? Je l’ podnožjem pao Sad blesak zore, pod kojim je dis’o U tami čovek?… Gle, kako se nija I ide boja preko vetra, granja, Ustavlja nered i tišinu svija I dugu vuče! Otkud ove zore U času kada kob i očaj sanja? Da kletva nije, ili nešto Gore? Nemoćnom podsmeh? Al’ se lepo vedri Okis’o vidik, ogrnut sa stravom, I moje lice, dok daljinom plavom Ja vidim ljubav, pogled njoj mi jedri. Zar već uteha? Od koga i kome? Poznajem dobro. Evo je. Evo me. O nisam znao da smo tako blizu. O nisam znao da si u tom nizu Boje i snova, svetlosti i duše. O nisam znao da sa svojim grobom Ja nosim sreću i sastanak s tobom. Postelja tvoja, gle, kako je meka, K’o tvoja kosa. Oh, zašto me guše Još vrele suze? Zar ih ovde ima? Zar zemlja suze, zar sve ne uzima? I mokro svuda! Uh, kako je ‘ladno Bile i vazduh… To ja nisam umro! O kuku, kuku, zar života treba Za onog kome svet je već izumr’o. Padaj, živote, s jaucima mojim. Cepaj se, vreme. Nek vetar i veče Pokupe bole i duh što me peče, Nek nose do nje, do plavoga neba: Ona je tamo, angeli je dvore, Ona je divna, oko nje su nade, I plave misli, i sve one pruge Velike sreće; ona živi dane Što čovek katkad u časima tuge Prozire, ali Lika im ne znade. Životom draga, dok nas ne sarane, Greh i kajanje ruše nas i dižu, I mira nema, Crne misli stižu, Nije k’o grobom. O, al’ ja ću sada Budućnost svoju, javu staru, bonu, Zaklonit tobom i nositi nebo — Postelju tvoju, moju vasionu. I niko nikad ni slutiti neće S kime se družim u tamnici jada, Kome se molim, za kog berem cveće. Jednog proleća, ili jedne zime Prestaće život, moji dani s njime. Ja ću zaspati. Bol će toga dana Izgristi srce, moju glad ljubavi; Smrt će oprati tragove od rana. Odmor i meni tad će da se javi. Biću izmiren s tajnama dalekim. Rođenje svoje zavoleću grobom. S osmehom možda, il’ s uzdahom mekim Baciću pogled poslednji za sobom.