Pesma bez reči

Evo danas umor pao na me. U očima pogled zaborava, Moja svest mi, u daljini tame, I duh, k’o cvet u jeseni, spava, I duh spava. Ja ne pojmim sada, Da l’ je bilo života, i kada? Sjaj i boli po’abani. Duge nema u sutonu; Ne vide se noći, dani: Moje doba sve utonu U san što mi sad ne smeta; Nemam više svog tereta. Katkad samo u tišinu ravnu Vetar stresa šum i šapat s granja; Vidim neku siluetu tavnu, Trag prošlosti, zalazak sećanja I sve reči da s oblikom staju Tu, preda me, gde se raspadaju. Smrt i vreme pod pokrovom, Svud se hvata dremež sivi I meša se sa otrovom I zadahom sveg što živi; Sve je dublji jaz padanja Bez Savesti i jadanja. Ja spavam po idejama evo, S mirisom oblaka i prašine, Ali ti, kojoj sam nekad pev’o, Kada uzdah tvoj se za mnom vine, Na poslednjem zvuku violine, Potraži me, o, potraži ti me: Jednog dana nestalo me s njime.