Pa ipak

Ulica se provalila ko noć sifilistika. Reka- sladostrašće, rasplinuta u slini. Odbacivši rublje do poslednjeg listića, parkovi se sramno steru u junskoj vrućini. Izadjoh na trg, kraj osvetljen gusto pade mi na glavu ko ridja perika. I plaše se ljudi- iz mojih se usta koprcaju noge nesvarenog krika. Ali osuditi me neće i neće dići graju ko proroku pred noge staviće do cveta cvet. Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet. Ko krčma plaši me vaš strašni sud! Mene će jedinog kroz Goruće zdanje prostitutke poneti ko svetinju svud i Bogu pokazati kao opravdanje. I Bog će nad knjigom mojom da pusti suze! To nisu reči, već grčevi- gomila zbita‚! I nebom potrčaće , pod mišku ih uzev,