Romeo i Julija

DRUGI ČIN SCENA DRUGA Verona. Kapuletov vrt. (Romeo stupa napred.) ROMEO Ko ranjen nije ranjenom se ruga. (Gore, na prozoru, pojavljuje se Julija.) Al’ tiho! Šta svetli kroz prozor taj? Gle, to je istok, a Julija sunce. Ustani, lepo sunce, i dotuci zavidljivu lunu, već bledu od jeda što si ti, njena deva, mnogo lepša. Nemoj joj više biti pratilja, jer je zavidljiva. Odežda je njenih vestalki zelene, bolešljive boje. Samo je lude nose: odbaci je. Evo mi drage, evo ljubavi. O kad bi to znala! Ona govori, al’ ne kaže ništa. No šta mari! Oko joj govori, njemu odgovaram. Drzak sam, ona ne govori meni. Dve najlepše zvezde na nebeskom svodu odlazeć nekud, mole oči njene da trepere u njinim sferama do njinog povratka. Šta bi bilo da su te oči tamo, a one u njenoj glavi? Sjaj bi njenog lica postideo te zvezde onako kao sveću dan. Njene bi oči zračile s nebesa kroz prostor tako da bi ptice sve zapevale misleć da je prošla noć. Gle kako obraz naslanja na ruku! Da sam rukavica da dirnem obraz taj! JULIJA Vaj! ROMEO (za sebe) Ona govori. O, govori opet, anđele svetli, jel blistaš nada mnom u ovoj noći ko krilati glasnik zadivljenim očima smrtnika, što ga zaturene glave posmatraju kad uzjaše na spore oblake i jedri grudima vazduha. JULIJA Romeo, o. Romeo! Zašto si Romeo? Odreci se oca i odbaci ime; il’, ako nećeš, budi mi zakleti dragan, pa ja neću biti više Kapuletova. ROMEO (za sebe) Da l’ da slušam još il’ da odgovorim? JULIJA Neprijatelj moj to je tvoje ime. Ti bi bio ti i kad ne bi bio Montagi. O budi neko drugo ime! Šta je to Montagi? To nije ruka, noga, ni mišica, ni lice, niti ma šta od čoveka. Šta sadrži ime? Ruža bi davala slatki miris, pa ma kako je mi zvali. I Romeo bi, i da se ne zove tako, zadržao svoje Savršenstvo i bez tog imena. Romeo, odbaci to ime što nije deo tebe sama, pa sam sva tvoja. ROMEO Hvatam te za reč. Nazovi me dragim, i biću ponovo kršten; odsad nisam Romeo. JULIJA Ko si ti što si, skriven plaštom noći, dokučio mojih tajnih misli tok? ROMEO Ne znam kako ću se imenom kazati, svetiteljko mila. Ime je to mrsko meni, jer je ono neprijatelj tvoj. Da je napisano, ja bih ga pocepo. JULIJA Moje uši nisu upile ni sto reči s tvog jezika, a već mu znam zvuk. Zar nisi Romeo i Montagi ti? ROMEO Ni jedno, lepa, ako su ti mrski. JULIJA Reci kako si došao ovamo, i zašto? Zidovi vrta su visoki, teški za prelaz, a s obzirom ko si, za tebe je ovo mesto sama smrt, ako te tu nađe kakav rođak moj. ROMEO Na lakim krilima ljubavi sam zid preleteo; jer kamene međe ne mogu nikad zadržati ljubav; a što ljubav može, ona to i sme. Rođaci tvoji prepreka mi nisu. JULIJA Ako te oni vide, ubiće te. ROMEO Vaj, veća opasnost u oku je tvom nego u dvadeset njihovih mačeva. Pogledaj me milo, pa me mržnja njina ne može raniti. JULIJA Ne bih za Sav svet volela da te spaze. ROMEO Noćni plašt skriva me dobro od oka njihovog. Ako me ne voliš, nek me nađu tu; bolje da me njina mržnja ubije no da me bez tvoje ljubavi smrt štedi. JULIJA Ko ti je ovamo pokazao put? ROMEO Ljubav; ona me je podstakla da tragam. Dala mi je Savet, a ja oči njoj. Nisam moreplovac, al’ da si daleko ko obala koju zapljuskuje najdalje more, ja bih zaplovio na sreću radi takvog blaga. JULIJA Znaš, da mi na lice masku stavlja noć, inače bi mi devojačka rumen oblila obraze što si čuo šta sam govorila noćas. Rado bih se ja držala navike, rado reč porekla. Al’ zbogom naviko! Voliš li me? Znam, reći ćeš: „Da“, i primiću tu reč. Al’ i zaklet možeš postati neveran. Na ljubavnička krivokletstva, kažu, dobroćudno se smeje Jupiter. Plemeniti Romeo, iskreno reci da l’ me voliš. Ako misliš da sam brzo osvojena, mrštiću se, pa ću jogunasto, kad me prosiš, reći: „Ne“, mada inače ne bih za Sav svet. Da, lepi Montagi, ja sam zaljubljena isuviše, pa bi mogao misliti da sam lakoumna; ali veruj, plemiću, vernija ću biti od tih što se bolje prave uzdržljivim. Bila bih i ja uzdržljivija, priznajem, da nisi pre nego primetih čuo ovu strasnu ispovest moje verne ljubavi. Oprosti. i lakom zanosu ne pridaj predaju što ti tamna otkri noć. ROMEO Kunem se. gospo. blaženim mesecom što srebrom krasi sve krune drveća… JULIJA O, ne kuni se nestalnim mesecom što mesečno menja svoj okrugli Lik, da i tvoja ljubav ne postane takva. ROMEO Čime da se kunem? JULIJA Nemoj se ni kleti; il’, ako hoćeš, zakuni se svojim divotnim bićem koje mi je bog obožavanja, pa ću verovati. ROMEO Ako ikad mila ljubav srca mog… JULIJA Ne, ne kuni se. Mada se radujem tebi, ova me noćašnja veridba ne raduje; suviše je nagla, nepromišljena odveć, mnogo brza, suviše slična munji koja mine pre no što čovek može reći: „Seva“. Laku noć, mili. Ovaj pupoljak ljubavi će možda, na dahu leta tog što vodi zrenju, biti divan cvet za naš idući susret. Laku noć, laku noć! Neka slatki mir i pokoj budu u tvom srcu ko što su u mom. ….. TREĆI ČIN SCENA DRUGA Verona. Kapuletov dom. (Ulazi Julija.) JULIJA Kasajte brzo, vatronogi konji, konačištu Feba. Kočijaš Faeton šibao bi vas do zapada sve, i nastala bi odmah tamna noć. O noći, jatače ljubavi, raširi svoj gusti veo, da se sklopi oko neba, pa da mi Romeo neviđen i neogovaran u zagrljaj padne. Ljubavnici vide pri svetlosti svoje lepote da vrše ljubavne obrede; a ako je ljubav slepa, tad najbolje pristaje noći. Dođi, lepa noći, ozbiljna gospo u Crnini sva, i nauči me kako da izgubim i time dobijem utakmicu što se igra za čiste nevinosti dve. Obavi svojim Crnim plaštom moju na čoveka nenaviknutu krv, u obrazima koja mi leprša dok se plašljiva ljubav ne osmeli da u činu istinske ljubavi vidi samo čistu smernost. Dođi noći! Romeo, dođi! Ti, dane u noći! Jer ćeš na njenim krilima ležati belji no na leđima gavranovim sneg. Dođi, mila noći, dođi, zaljubljena Crnoveđa noći, daj Romea mog. A kad umre, ti ga uzmi i istroši u zvezdice, pa će samog neba Lik zablistati tako da će ceo svet zaljubiti se u noć i prestati da obožava prejako sunce to. O, kupila sam dvorac ljubavi, ali se nisam uselila još; i prodana sam, al’ nepreuzeta. Dug mi je dan ovaj ko detetu noć pretpraznička, kad za novo ruho zna, ali ga ne sme oblačiti još. O, evo moje dadilje, dolazi (Ulazi dadilja sa lestvicama od užeta.) i donosi vesti; a svaki mi jezik što samo kaže ime Romeo govori nebeskom rečitošću nekom. Oh, dado, kakve su vesti! Šta je to? Lestvice što ti je Romeo rekao da doneseš ? DADILJA Da, da, lestvice. (Baci ih na pod.) JULIJA Jao meni, šta je? Zašto kršiš ruke? DADILJA Da kobna dana! On je mrtav, mrtav! Gospođice, mi smo propali, propali. O, nesrećna dana, njega nema. on je ubijen, mrtav! JULIJA Zar može nebo biti tako zlobno? DADILJA Romeo može ako nebo ne. Romeo! Ko bi pomislio to? JULIJA Koji si đavo kad me mučiš tako Od takve muke u paklu se riče. Je li Romeo sam sebe ubio? Reci „da“ samo, pa će i to „da“ kratko za mene biti otrovnije od smrtonosnog oka baziliska. Ja nisam ja ako postoji to „da“, il’ ako su za uvek sklopljene oči zbog kojih moraš reći „da“. Je l’ mrtav, reci „da“; nije li, „ne“. Kratkom ćeš rečju odlučiti tom o propasti mojoj ili spasu mom. Romeo i Julija (engl. Romeo and Juliet), u ranijim prevodima Romeo i Đulijeta (ital. Romeo e Giulietta), jedna je od tragedija Vilijama Šekspira. To je njegovo najpoznatije delo. Radnja se odvija u italijanskom gradu Veroni. Jedna od kultnih rečenica iz ovog dela je Julijina: O, Romeo, zašto si Romeo? Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, Savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem. Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi se prikazuju svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.