Sanjarija

Oh! mir mi dajte! Čas je kad ispod kruga tmuše Magluštine horizont isprekidani guše A džinovsko svetlilo crveni se i mre, Kad zlato brežuljaka prekriva hume Crne, Kao da ovih dana, dok je jesen tiho trne, Zarđaše od sunca i kiše krošnje sve. Oh! ko će da dočara, da stvori iznenada Onamo – dok u hodnik sumračje meko pada A ja se na prozoru prepuštam snima, sam – Mavarsku varoš neku, blistavu, neviđenu, Što poput vatrometa rasplamtelog u trenu Zlatnim vršcima zdanja probija maglen pram! Nek iskrsne preda mnom, nek izmami iz mene Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene, Nek mi u oči sine magični odraz njen, I dok se u stišanom žamoru dugo gasi, Neka mi ljubičasti horizont moj ukrasi Hiljadom kula, kao čipkasta duga sen!