Pesnik poljem ide

Divi se; i sluša: lira u njemu zveči. Videć gde dolazi, cveće pred kojim Rubin tamni, cveće koje bojam’ svojim Sjaj potamnit može repa paunova, Cvetići od zlata i modri cveći mali Dočekuju njega lica misaona Il koketna, i vratom dok su njihat stali, Ko da stoji cika: „Gle nam miljenika!“ Pun svetla, sene i žamora živih, Puk veljih stabala, koji u šumi živi: Svi ti starci: tise, lipe i javori, Časni hrasti, vrbe s borama na kori, Brest s Crnim granjem: teški od mahovine, Ko ulemi kad se pokaže muftija, Onome, što ide, dubok poklon čine; Glava od lišća i brada od bršljana se svija K zemlji. I dok čela sjaj mu promatraju, „On je! Sanjar!“ ide Šapat po svem gaju.