Tadeuš ruževič 09.10.1921 – 24. 04. 2014.

stav Tadeuš Ruževič 09.10.1921 – 24. 04. 2014. Autor: Centar za kulturnu dekontaminaciju 25.04.2014. stav Autor: Centar za kulturnu dekontaminaciju 25.04.2014. Iz knjige „Savremena poljska poezija“ , preveo i izabrao Petar Vujičić, BIGZ, 1985. Tadeuš Ruževič pripada tragičnoj generaciji koja je svoje prve stihove pisala u mraku okupacije i nosila ih u partizanskoj torbi. Toj generaciji pripadali su i Kšištof Bačinjski (1921—1944) i Tadeuš Gajci (1922—1944), dva vrlo darovita pesnika, koji su poginuli na barikadama u varšavskom ustanku. S istim pokolenjem izrastao je pesnik, pripovedač i publicist Tadeuš Borovski (1922), koji je sam sebi oduzeo život 1951. godine. Ti pesnici nisu imali vremena za estetiziranja, daleka od borbe i života. Istorija se stvarala pred njihovim očima. Današnjim generacijama to vreme izgleda grandiozno, ali pripadnici toga pokolenja znali su da smrt ne bira, da je samo slučajno danas pao jedan od drugova, a da će možda već sledeća kugla pokositi bilo ikojega, od njih, i to se oseća i vidi u njihovoj poeziji. Ruževič je preživeo. Ali čitava njegova poezija i poetika razvile su se i izrasle iz vizije rata i umiranja. »Nisam mogao da shvatim da postoji poezija iako je ubijen čovek. Ubijen onaj koji je doveo u život poeziju, ugovoreni jezik koji .treba da izražava ono što se ne da izraziti. (…) Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih od ostataka reči koje su pretrajale, od nezamenjivih slika, od velikog smetlišta, od velikog groblja. Izgledalo je da sam prvi čovek koji je rekao ‘dobar dan’, ‘voda’, ‘sunce izlazi’. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo se da govorimo od početka. Oni i ja.« ! Forme ). Ruževič razbija stih, lomi ga, odbacuje sve što mu se čini suvišnim, hoće samo čistu, elementarnu reč. Želi da od elemenata forme stvori novu celinu. Time pesnik teži da dođe do tišine i razjašnjenja. U poslednjih dvadesetak godina Ruževič se više posvetio drami nego poeziji. Svoju poslednju pesničku zbirku objavio je posle deset godina ćutanja u poeziji ( Traumatska priča , 1979). Njegovi zahtevi prema sebi postali su stroži nego ikad. Previše mnogo ličnih gubitaka nakupilo se u pesnikovom životu, i svi oni zajedno nisu mogli da ne izgledaju stvarniji od pesme. A Ruževič nikad nije izmišljao motive za svoju poeziju, motivi su uvek poticali iz činjenica njegovog ličnog života, a to znači i iz života poljskog društva. U tim zrelim pesmama Ruževič je umeo da sačuva stilsku čistotu i strogost, tako karakteristične za njegovu poeziju, li autoironiju, koja pesniku jedino ostaje u mnoštvu svakodnevnih gubitaka u borbi sa životom. U tim pesmama do te mere se meša ono što je lično, i što isto može |da bude važno i za nas, koji pesme čitamo, da pesniku bivamo zahvalni što je neke važne stvari rekao umesto nas. I kroz Ruževičevu školu prošli su gotovo svi mlađi poljski pesnici, tako da i oni koji misle da nisu pretrpeli njegov uticaj nisu čak ni svesni toga koliko mu duguju. LAMENT Vama se obraćam sveštenici učitelji sudije umetnici obućari lekari referenti i tebi moj oče Saslušajte me Nisam mlad neka vas vitkost moga tela ne zavarava ni nežna belina vrata ni vedrina otvorenog čela ni malje nad slatkom usnom ni smeh anđeoski ni korak gipki nisam mlad neka vas moja nevinost ne uzbuđuje ni moja čistota ni moja slabost krhkost i jednostavnost dvadeset mi je godina ja sam ubica ja sam oruđe slepo kao mač u ruci dželata ubio sam čoveka i crvenim prstima milovao sam bele grudi žena Unakažen nisam video ni nebo ni ružu pticu gnezdo drvo svetog Franju Ahila i Hektora Punih šest godina iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi Ne verujem u pretvaranje vode u vino ne verujem u oproštaj greha ne verujem u vaskrsenje tela POSMRTNA REHABILITACIJA Mrtvi se sećaju naše ravnodušnosti Mrtvi se sećaju . našeg ćutanja Mrtvi se sećaju naših reči Mrtvi vide naše njuške razvučene od uva do uva Mrtvi vide naša tela što se uzajamno taru mrtvi vide naše ruke složene za pljeskanje Mrtvi čitaju naše knjige slušaju naše govore što smo ih davno održali mrtvi čuju mljaskanje jezika mrtvi proučavaju referate učestvuju u diskusijama već završenim mrtvi vide stadione horove ansamble u skandiranju Krivi su svi živi kriva su mala deca koja su dodavala bukete cveća krivi su ljubavnici krivi su krivi su oni što su pobegli i oni što su ostali oni koji su govorili da i oni koji su govorili ne i oni koji nisu ništa govorili mrtvi prebrojavaju žive mrtvi nas neće rehabilitovati 1956—1957. Desiće mi se nešto loše? Neće mi se desiti ništa preživeću sve ovo koliko puta Savremeni čovek može da izgubi svoje dostojanstvo I tako odmah čim se završi ova istorija s malim i prihvatiću se posla šta? jeste još jednom ću se prihvatiti posla jeste! učiću kineski da li vredi svakako veliki rodoljub pesnik Lu-ju živeo je u razdoblju kad su Mongoli osvajali Kinu