Blog književnog kluba "prejaka reč" (2014-2022)

* Probijao sam se kroz taj san teško do probuđenja u toplim potocima suza reči išla je k meni majka Ne boj se ti si u meni rekoh joj Niko te više neće povrediti raniti pogoditi majka se s nekadašnjim strahom pribijala uz mene ne boj se u zemlji si u meni si niko te neće taknuti poniziti raniti probijao sam se kroz taj san teško preda mnom je stajala senka SMEH Kavez je bio tako dugo zatvoren da se u njemu izlegla ptica ptica je tako dugo ćutala da se kavez otvorio rđajući u tišini tišina je tako dugo trajala da se iza Crnih šipki razlegao smeh IZLAZ Živimo slabi u zatvorenom krugu lica reči imena drugi nas određuju klasifikuju pribadaju znamo da treba razbiti prekoračiti lažni krug otići ali ostajemo Rembo je u Adenu 1880 godine između ostalih bio je tamo „Savršeni bravar“ „Mali stolar“ ili nešto slično priručnike o pečenju cigle taljenju stakla proizvodnji cveća rudarstvu zavarivanju metala zidarstvu kanalizaciji da taj je stvarno otišao ali i on je skupljao novac za povratak kući posle smrti poezije hteo je da zasnuje porodicu pravu solidnu porodicu da se posveti vaspitavanju sina (koji je trebalo da bude naravno novi divni čovek) takođe je hteo da sredi svoj odnos prema vojnoj službi i tako dalje i tako dalje to je lepo ali recite šta da radi Rembo kome je četrdeset pedeset šezdeset osamdeset godina kakve knjige da poruči kuda da otputuje šta da spali šta da razbije šta da napusti POSMRTNA REHABILITACIJA Mrtvi se sećaju naše ravnodušnosti Mrtvi se sećaju našeg ćutanja Mrtvi se sećaju naših reči Mrtvi vide naše njuške razvučene od uva do uva Mrtvi vide naša tela što se uzajamno taru mrtvi vide naše ruke složene za pljeskanje Mrtvi čitaju naše knjige slušaju naše govore što smo ih odavno održali mrtvi čuju mljaskanje jezika mrtvi proučavaju referate učestvuju u diskusijama već završenim mrtvi vide stadione horove ansamble u skandiranju Krivi su svi živi kriva su mala deca koja su dodavala bukete cveća krivi su ljubavnici krivi su krivi su oni što su pobegli i oni što su ostali oni koji su govorili da i oni koji su govorili ne i oni koji nisu ništa govorili mrtvi prebrojavaju žive mrtvi nas neće rehabilitovati (1956-1957) LAMENT Vama se obraćam sveštenici učitelji sudije umetnici obućari lekari referenti i tebi moj oče Saslušajte me Nisam mlad neka vas vitkost moga tela ne zavarava ni nežna belina vrata ni vedrina otvorenog čela ni malje nad slatkom usnom ni smeh anđeoski ni korak gipki nisam mlad neka vas moja nevinost ne uzbuđuje ni moja čistota ni moja slabost krhkost i jednostavnost dvadeset mi je godina ja sam ubica ja sam oruđe slepo kao mač u ruci dželata ubio sam čoveka i crvenim prstima milovao sam bele grudi žena Unakažen nisam video ni nebo ni ružu pticu gnezdo drvo svetog Franju Ahila i Hektora Punih šest godina iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi Ne verujem u pretvaranje vode u vino ne verujem u oproštaj greha ne verujem u vaskrsenje tela BLUDNI SIN (prema slici Hijeronimusa Boša) Između zatvaranja i otvaranja vrata u krčmi „Kod belog labuda“ između otvaranja i zatvaranja vrata šta se desilo toliko proleća zima toliko jeseni odletelo između zatvaranja i otvaranja vrata ugledao sam život sa vučjim raljama svinjsku njušku ispod kaluđerske kapuljače otvoren trbuh sveta video sam rat na zemlji i na nebu ljude na krstovima koji ne spasavaju žezlo i jabuku istrulelu u ruci video sam kraj i početak sveta između zatvaranja i otvaranja vrata u gostionici „Kod belog labuda“ video sam zemlju što je kroz kišu suza i krvi svetlela mrtvačkim svetlom tela u kočenju ispio sam kriglu piva „Kod belog labuda“ loše je tu pivo obične pomije bacih im poslednju izlizanu paru dugo je devojka zagledala da nije lažna i u lice mi je pomno zavirivala izišao sam niko me nije poznao niko moje crte zbrisane nije prozreo onaj momak iza ugla krčme okrenut leđima to je moj prijatelj u ovoj velikoj torbi ne nosim poklone mačja mi kožica nije donela sreće niko me ne pozdravlja niko ne poznaje svet ovaj okolo pun je i bez mene vrata je za mnom zatvorila Margareta bela kao otvorena voćka otvorila ih je starka ružna i opuštena niko ne zna da sam se vratio još ima vremena da pobegnem niko neće znati da sam bio i da nisam bio ova ptica u kavezu iznad vrata peva kao navijena a ja sam tamo u svetu noći preplakao mislio sam da će svaka kuća ispružiti ruke da će svaka grana i ptica i kamen izaći u susret neću ulaziti u tu kuću sve je tu staro prljavo i malo starije i prljavije i manje od mene a ja sam mislio da se vraćam u gnezdo to je bila moja najsjajnija zvezda na putu kroz noć pepeo vatra sveta zatvoriti nestati dok me ne prepozna ova stara veštica što gleda kroz prozor „Kod belog labuda“ mišljah da je moje mesto čekalo na mene vidim sada da nemađah mesto mišljah prazno mesto da je tu ostalo no život ko voda već ga ispunio ja sam kao kamen bačen u dubinu ležim na dnu takav sam kao da me nema ovi što su mudro na mestu ostali i oko sebe se okretno trudili misle da su za tim stolom nezamenljivi misle da čak i sunce kada izlazi raspituje se za njih ja sam otišao a oni ostali tu u ovoj krčmi „Kod belog labuda“ već ih ne vidim a ni oni mene ja idem brže dalje i dalje ne treba se vraćati Preveo Petar Vujičić