Slika u roditeljskom domu

O ta slika na ogromnom zidu Hladnog, skoro opustelog doma: Dva rošava stabla i put boje hroma Sa nekim kolima što nikud ne idu. Tu je i reka (al mrtvo korito): Samo srebrost šljunka, pesak, trulost panja I čudna svetlost – ni sutonja ni danja Što se kroz lišće cedi ko kroz sito. Pamtim i jednu ravan punu hlada Kao odmaknutu od sveta i vike Rođenu za glavu zbunjenu od grada. Mamim još nešto u mozgu sa te slike: U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota – Čas boje smrti, čas boje života.