Podne

Po svemu onome kako izgleda Ovo podne je sasvim obično Kao jedna stara pesma: Mali užareni trenutak tačno u sredini između izlaska i zalaska I ništa više. (Ili još samo Pa i to već uzgred: Jedna svakodnevna slika ovde pred očima Koju ostvaruje okrugao život časovnika na tornju Sklapanjem svojih ruku Na molitvu U sunce.) Tu bi stvar eto mogla da se i završi I to lepo, (Ne možda baš najlepše i najpunije Kao što dolikuje to pesmi koja se kao prva budi Ispod debelih naslaga ćutanja i tišine Ali ipak.) Ovo podne je sasvim obično I tu počinje pesma. Treba skrenuti par koraka samo iza ugla U mršavo zelenilo Ulevo gde su stabla. Čovek neki Po svemu onome kako izgleda Sasvim običan U jednostavnom šeširu malo nakrivljenom U prugastom kaputu Sedi na klupi i štapom ispred sebe ovlaš ispisuje krugove u pesku Malo nepravilne Ali ipak dovoljne da u njih stanu sve prohujale godine bez ostatka: Tri male istinske ljubavi I dva velika rata Jedna ptica mladosti koja neće poleteti o nikad više iz kruga Ni preko tanke crte. Čovek malo iskreće glavu i sluša: ptica peva. „Gde peva ptica“ pita čovek i naginje uho nad svoje dno I osluškuje prema grani. Izgleda da je to rekao malo glasnije Zaboravio se I sad se uplašen kao u ljubavničkom stidu diže sa klupe I polazi Ali se naglo vraća I briše nogom svoje krugove u pesku I smeši se još više uzbunjen ovom slučajnom školskom igrom I odlazi Ovog puta u sasvim drugom pravcu nego što je to prethodno naumio. Inače Po svemu onome kako izgleda Ovo podne je sasvim obično Kao jedna stara pesma.