Dvojnik

On nema oči – al me vavek gleda. Ima za mene uvek reč nemuštu. On prvi šane onu miso suštu Od koje bežim ko od vatre, leda. Kad pođem za njim – osvanem sred blata. Strašno me drži, a neima šake. Ili me pušta nebu pod oblake, A kada padam – on me ne prihvata. Zbog njega ćutim danima ko mutav I nosim suvu stenu iznad vode (A sam se pravim – prazan, lak i plutav). Kad reč zaustim – ja umesto eha Naježen čekam da me sveg izbode Slomljeno staklo njegovoga smeha.