Sirotica (Ruska bajka)

Siromašica je Maša, Maša teško, teško živi, Srdita i zla maćeha Nedužnu je za sve krivi. A sestrica, polusestra. Progoni je. ne voli je, Plače Maša u potaji, U potaji suze lije. Ne odbija Maša grdnje, Bolno trpi reči proste, A lukava polusestra Mami-tera mnoge prosce. Od Maše je zla maćeha Svu prćiju oduzela, Ne gledaju momci Mašu Kada ide preko sela. Nosi Maša svoj sarafan I po danu i u veče, A na maćehinoj kćeri Minđuše i perla zveče. Sašila je jednom Maša Nov sarafan od krpica, A na glavu vezala je Maramu od plavog cica. Hoće Maša da uredna U crvkvicu Božiju stupi, Pa maćehu tvrda srca Moli da joj perla kupi. A maćeha, razljućena, Već rukave zasukuje. Sa usana bedne Maše Ni jedna reč se čuje. Ode Maša ridajući, Oh, da joj je negde zaći, Pobegla bi i na groblje, Al’ ne može humku naći. Vitla sada vejavica, Snežnim plaštom Sav svet ovi, Zavi staze i prozore, Svud nanosi i smetovi. Pođe Maša do doksata, Bolno-tužna, bolno-sama. Naokolo samo vetar, Naokolo samo tama. Plače Maša. steže studen, Lupa deda-mraz o dveri, A iz Mašinoga oka Teku suze – ko biseri. Virnu mesec iz oblaka I zablista kroz noć meko, Vidi Maša: po stubama Posejao biser neko. Od te sreće iznenadne Zaigralo srce Maši I rukama pomodrelim Za sitni se biser maši. Tek što stade kraj doksata — Obrazi joj Gore bledi — A sa visokoga smeta Trči ka njoj starac sedi. „Ej, zastani, lepotice, Mećava je sve zamela! Ovde negde zaboravih Jedan đerdan od bisera.“ Maša s tajnim uzbuđenjem Prikri svoju grešnu želju I reče mu uplašeno: „Ja ga skupih u kecelju.“ I stidljivo iz kecelje, Prikrivajuć rukom lice, Sipa Maša sitan biser Na zamrzle stepenice. „Stani, dete, ne prosipaj — Govori sad starac njoj — Pa, zaboga, taj je đerdan, Taj je biser samo tvoj.“ Od sreće se smeje Maša, Od stida joj obraz Gori, A starac je gleda nežno I ovako Maši zbori: „Video sam, jadno dete, Gorke suze što si lila I kako te zla maćeha Iz kolibe izgonila. A u izbi tvoja sestra Kraj zrcala sjajnog sedi I češljajuć svoje kose Podsmeva se tvojoj bedi. A ti ridaš tu na tremu, Urla mećava ko zverje. Za nagradu ja zamrznuh Tvoje suze u biserje. Sažalih se, jadna moja, Zbog obraza tvojih bledih I dahtanjem svojim ljutim Maćehu i ćerku sledih. A ovo je za te suze Što si lila niz obraz. . . Jer, znaš, Maša, ja sam dobar, Ja sam, eto, deda-mraz.“ I iščeznu ciča zima, Maša perlu sitnu veže I oslušnuv vejavicu Malo zasta, pa pobeže. A ujutro rano-rano Kopa Maša dve grobnice. U to vreme dvorjani su Svud tražili lepotice. Kralj im strogo naložio Da pronađu lepoticu, Da obiđu zemlje svoje, Da dovedu i kraljicu. Ugledali oni Mašu, Zovu Mašu razdragani, Al’  Maša je odlučila: Prvo mrtve da sahrani. Napravili tiho daću, Pa odoše s njom u dalj, I sa Mašom, siroticom, Oženi se silni kralj.