Rastanak

Veče Crne obrve natuče. Nečiji konji pred ulazom stoje. Da nisam mladost propio juče Da se juče nismo rastali nas dvoje. Ne škripi više trojko zadocnela! Naš život ode bez traga rumena. Možda će sutra bolnička postelja Da me upokoji za sva vremena. A možda ću sutra i ja sasvim drugi Otići odavde isceljenih grudi. Da pesmu kiše slušam u čas dugi I da živim tako k`o svi zdravi ljudi. Zaboraviću sve zle sile mraka, One što me muče dok ne dotuku. Oblici nežni i pojavo slatka! Pamtiću zauvek tu nežnu ruku. Zavolim li drugu, nek bude ma koja, Ali i s drugom, u sutonu blagom, Pričaću o tebi, o ljubavi moja, Koju sam nekad i ja zvao dragom. Pričaću kako je u svanuća rujna Tek’o naš život, ruža neuvela O glavo moja, glavo moja bujna… Do čega si me ti samo dovela?