Majčino pismo

Što mogu reći još u času tome, i na što treba odgovora dati? preda mnom tu, na stolu sumornome, još leži pismo što ga posla mati. Ona mi piše: „Ako imaš volje, doputuj golube na praznike k nama. Kupi mi šal, a ocu gaće bolje- u kući vlada oskudica sama. Nikako ne volim što si poeta što si dočekao ove slavne dane. Draže bi mi bilo da od ranih ljeta išao si za ralom u poljane. Ostarjela sam već i nemam daha. Da nisi otišo iz doma svoga uz mene bi sada bila snaha i zibala bih unučića koga No ti si djecu sijo na sve strane i ženu svoju drugome si dao. Bez drugova i doma, svoje dane u krčmama si ludo prokockao. Što je to s tobom, moj ljubljeni sine, bio si tih i blag i svi su meni isticali te tvoje vrline, govoreći: koliko je sretan otac tvoj Aleksandr Jesenjin! No ispunio nisi naše nade. i zbog toga je bol u duši veći, jer ocu tvome zalud na um pade da pjesmama ćeš mnogo novca steći. No ako stečeš– stran je tebi dom. Gorčine zato u mom pismu ima, jer dobro znadem po slučaju tvom: da novaca ne daju pjesnicima. Nikako ne volim što si poeta, što si dočekao ove slavne dane. Draže bi mi bilo da od ranih ljeta išao si za ralom u poljane. Mori me briga i bijede se bojim. Ni konja više nema. No da si ti u domu imali bismo svega, a ti sa umom tvojim– i mjesto predsjednika u volispolkomu Tad bi se živjelo mirno, nitko nas dirao ne bi, i ti ne bi znao za taj umor cio. Učila bih ti ženu da prede samoj sebi, a ti bi kao sin utjeha naša bio.“ Ja gužvam pismo, samoća me peče. Zar izlaza nema na putu zavjetnom? No što mi dušu mori ja ću da izrečem– ja ću da izrečem u odgovoru svom.