Alegorija

Prelepa, golih ramena, pušta vlasi Do ruba čaše, da ih vino kvasi. Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe Skliznu sa granitne joj kože, i otupe. Smeje se Smrti, Razvratu se ruga, Tim zlotvorima, čija ruka gruba Iako sve čačka, nikad ne bi smela Da ospori slavu njenog čvrstog tela. Gazi ko boginja, spava ko sultanija; A uživanju je od paše odanija, Ruke joj pune dojki, okom zove U širok zagrljaj sve ljudske sinove. Dobro zna ta deva jalova, nesveta A ipak potrebna za opstanak sveta Da lepota tela dar je vrhoviti, Pa za svaku gadost oprost će dobiti. Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju, Pa kad u noć Crnu uroni na kraju, Gledaće, ko novorođenče kad kroči, Bez mržnje, bez kajanja, smrt pravo u oči.