Jesen

Hteo bih sve da kažem kao da se rastajem sa svetom: Mrzeo sam oca, voleo majku, ljubio jednu udatu ženu, Predajem srce zrelome suncokretu Što u tamnoj noći gubi svoju senu. Sa moje stanice skoro će da krene voz; Na ovoj zemlji, odista ima mnogo šarenih čuda, Varljivih profeta, lažnih pesnika, prodanih duša. Uhoda i luda: Često i najokoreliji grešnik zaželi da sklopi oči Pod zemljom i travom. Ne uzmite za zlo ove reči: I sam sam život učinio lepšim nego što je bio, Mene bi mogao samo kuršum za zlikovca da izleči, Toliko sam se na zemlji razotkrio. Toliko! A već ako bi mi sudbina jednom bila milostiva, Pa kad zaželi da skine moje životne skele, Nek umrem u jedan suton kad jesen, inače dosadna I siva, Liči na pečeno tele.