Ko u ljubavi…

Ko u ljubavi tvojoj sad se greje, voljena? Zlatna Vesna se u dubravi smeje, na tihom vetru grane šumore – ah, sad se sve strasnije ljubi, premila! Pod kesten bih sad legao zeleni, Vesno zlatna, oči mi sklopi, Vesno zlatna, cvećem me odeni ̶ sna mi se hoće. Da prespavam sve ljubavi tvoje, da prespavam sve svoje bure i borbe bludnje sve… Dugo, dugo spavam, nepomičan… a kad se probudim, gde su borbe? – Srce mi je mirno. Gde su sumnje? – Srce mi je verno, srce mi je verno i slobodno, život gledam nadom Sav ponesen ko seljače svoje polje rodno: plodove mi daruj, jeseni! (prevod: Desanka Maksimović)