Kritička pohvala oticanju vremena

Iako roditeljska dvojina utraja svaku jedinku na svetu, ja nisam od onih koji će bez roptanja dojiti budući bol, iako se izdaje za sreću utvrđenog i priznatog pedigrea. Mužjači se zato i moj duh, sin vanvremenlja, nepoznate majke samo. Otud mi sitniš sekundi zvecka u džepovima skupa s nedžeparcem probušenim na razne načine; otud se i ne smeškam dvosmisleno pocrneo kao škriljci na ohrapavelom krovu; otud i, pritisnut nevremenima previranja, ne sklanjam rado glavu poda nj; otud su i lake glave ukućana što me čine, često preužasnute nerazumevanjem; otud sam se, brže no što sam očekivao, i vratio s trga; otud sam tamo, na tren samo uspravan, i bio razdrljio prvo košulju, pa grudi pred trocevnim oružjem vremena; otud sam se i tako hitro vratio međ sustanare; otud sam najednom osetio gnev protiv onih međ njima koji spremno hvataju bačene pojaseve za nespasavanje budućnosti od grčeva još nerođene smrti; otud i nisam ostao onako prav kako sam hteo pred cevima od čije se buke kada: (otkud mi vremena za akanje s vanremenljem?); otud sam i postao protivnik palijativnih kolekvi kojima se ne rešava nijedan problem kiseonika razblaženog azotom i vodonikom; otud i palim na tihoj vatri dane za danima, mesto da planem Sav odjednom, raznesen rodnim vanvremenljem: otud i sažižem, vežbajući se, most nad kanjonom u kom sam ispuštao stravične uzdahe ljubavnog zadovoljstva što uživa u patnji; otud sam se i činio nekim ljubavnicama presurov za nužne kapi nežnosti; otud su mi potpazusi ostajali nedezinfikovani a namirisani samo vonjem svežih jaja; otud sam tako odbijao da išta posedujem; i roditelje; otud i nisam imao vremena da se hvatam u kosti s tropoljnim vremenom: otud je i njega i mene činilo to nemanje vremena ni za neveru što je krvožedno rotirala oko moje osovine; mada me je zahvatala svojim zupcima; naslepo; otud mi je i bivalo tako često zlo pred njihovim izviksanim pogledom s tri polarne kape na zauške, kojima mi je mahalo ginući; otud mi je, u polarnoj tropolnosti, i ostajalo fiksno pričvršćeno za sećanje; otud je ono i bilo tako pritisnuto uprkos brojnijim dimenzijama; otud sam se i osećao tako slab kad bih, zaplivavši s rekom, prsnim perajima samo, ugledao te slepe oči, nizvodno iscurele, skupa sa strašću i ikrama; otud sam i bivao u stalnoj zavadi sa leđima voljene žene, izrezbarene radom duboko pritisnutih opruga na nekim površnim posteljama, što bi dugo drhtale dahćući pod dvojinom iz koje se utrajala jedinka, nedeljiva kao prst na svoja tri članka; otud sam se i dizao bezbroj puta pobunjen; ali otud, u strahu od smrtnih zaraza, i nisam naduže ostajao dosledan sebi: predugo me zadržavalo pranje svih tačaka mog tela koje su kontaktnule telesnost protivnice: otud su mi sirene i najavljivale opasnost tek pošto bi prošla potreba da se sačuva neizbežna glava; otud i nisam uspevao, ugrožen, da valjano izbrojim damaranja metronoma ugrađenog u dvojnice; otud sam, prkosu uprkos, neponosan na nj, prodirao, kao i smrt, bez kucanja na vrata, pod onaj krov; otud bi mu tad i cvokotnuli škriljci truneći se; otud su me i prepoznavali postepeno; otud se za mnom i otvarala neprestana rupa mojeg oblika i veličine; otud je, u mislima, ona i pristala da, prestajući, traje u nastalom gutljaju zraka; otud nijedna nije ostajala za mnom da bi obeležila moje ili čije bilo odsustvo.