Karijatida

Mirišem cveće snega, ja sočim trave mlade i ne ištem zrelih kiša materinje sise. Ja bitke zmija i lignji gledam: ljubav rade: iz mečke ris izvlači teških žena obrise. Ja — golobrado mleko, ja — gibak, ja — šilježe, usta su mi slatka kada me dan iz sna baci među sene i njenim nogama skoči sa sveže postelje vičući: — Lišću je dobro, zemljaci! Gube se u prangumi neba zadriglog stabla. Koren je srca — sunčan; drugi je razlog tugi. Ja sam bikovski vrat, ja — iz njeg sevnula sablja, do balčaka zariven u sve boje dugi. Čekam, ja — uzidan, ja — nagli, ja — rekalija, u jarmu svog temelja podmetnut planinama. Izvučem li vrat užasni svetu iz kapija, oblak mi nije avlija, gde ti sediš pod jabukom. Često, vrlo sama.