Izveštaj iz Srbije

Za druga Karla Marksa, ili ma kog druga, od Radeničke internacionale, Sreten Anđelković šalje pismo iz zatvorenog kruga Srbije male U svakom selu Srbije – mehana. U celoj Srbiji – jedna fabrika. Na svaki okrug – sto apsana i sto hiljada kažnjenika. U Srbiji – knjaz i fabrikant buržuj, dželatske klase – dva glavara. A ljudi – po turski. Život – pij i psuj. Eh, zaboravi, tugo stara. Gazde ministri – srkut kafe sabajle i mater kroz mater svima. Iz preka dovode kistjant kinderfrajle i krišom spavaju s njima. „Mito? Zar ja? Al’ kad oćete, mersi, danke. Nismo vam mi neki jakobini. Srbi smo, zna se! Plate su tanke. I tako – čini, ne čini!“ Praktikant – groš na dan. Činovnik – dinarče, „Eh, gosn Sreto, na paru rte naši, a kad ih karaš, vele: „I marjaš je parče!“ Il’: „Činovnik je – da jaši!“ Oči su mu – ždrela, a duša – fuce. Za šta da se čovek uhvati? Ljudi s brkovezom šene kao kuce. Do bune još kolko sati? Ah, izvoz svinja. Uvoz – brz, po naški, uz larmu pleh-muzike. Pa sviraj! Odlazi Srbija natraške rado u novčanike. Knjige? Marš. Prvo i prvo – još nije zima. Drugo – kamena soda, da se proda. Gospoda leškare pod orasima na usta im dolazi voda. Od fruštuka slade ručak. Od ručka – večeru. „Šta ima novo? Sarma?“ „Ne, kapama!“ „Popusti kaiš! Alal mu vera!“ Što žderu. Al’ ko je s nama? Tama? Radenici? Šaka bezvoljnika. Klasna svest – kod nule. Gospoda brekću u svome raju. Kad gule kožu, onda, znaj – gule. Inače – piju, jedu i kartaju. Pa šta? Spušta l’ se barjak? Nema l’ spasa? Nepomična polegla tama? Druže daleki, preko srče, bosa, bez glasa – krvava Srbija sama. Buna? Gde su proleteri? Gde su radenici? Revolucija prava – voće nezrelo. Đaci i kalfe. Neće je činovnici. Sve ostalo – kod nas je selo. Pa ipak. I tu se bori i robija. I tu pljušte iskre iz okova. I selo već vidi: kroz bol se probija zvezda nad svakim od vezanih snova. A muke? Nek muče. Srbija se ne da. Znaš hajdučke oči na sve četri strane? Srbija dahćući iz zasede gleda u dvor cvokotav i sunce apsane. Višnja za zidom