Jesen četrdeset prve

Ja govorim s rukom na srcu, sa stankom. Ovako, možda, na zakletvi stoje. Ja govorim s tobom pred samim rastankom, prekrasna zemljo moja i sve moje. Najjasnije, najistinitije reči usecaju se stranici u mramor. Kô nekad, molitvom tebi ja se lečim i znam: svetlost i radost – ti si samo. Ja sam dosad bila tvoja svest u boju. Pred tobom nemah misli što se kriju. Ja podelih s tobom svaku patnju tvoju, kô što sam dosad delila tvoj trijumf ... Ali ništa, ništa više nije strašno: kroz tlapnju i smrt ispred mene blista sanjivo, beskrajno tvoje polje ravno, koje obasjava mesečeva striza. Još brezik tvoj vidim, i na stancu ravnom nad bezimenom vodom usred Gore, brižljivo Savijen i ušiven travom običan krbanj od brezove kore. Kô znak dobrote i mirnog opštenja leži krbanjčić na stancu do vode, – a veče je tiho, rečica glas menja, na rošljivoj se travi svici plode. O, šta strah moj znači, šta smrt neizbežna, šta vatruština koja dušu sprži, pred tobom – nepokolebljiva, preopsežna, pred tvojom noćnom tišinom do srži? Umreću, a ti ćeš ostati, ti nećeš ni jedne svoje izmeniti crte. Oko svake tvoje Crne rane – cveće, izrašće cveće u plavičast prsten. I hramljući kući, osakaćen borac nad bezimenom rečicom, kô nekad, načiniće opet od brezovih kora krbanj, – sa nežnom mišlju na čoveka. • Prevela Desanka Maksimović