Vojvodina

Vjeruju vo jedinu i vo jed i vo inu ravnicu – mater moju i upljuvanu i svetu, tu Vojvodinu u hlebu, u soli i u vinu. I volim je. . . Volim je od štala do neba, od blata do pšenice, toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice, tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša, gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali, gde su starice tepale i pragove branile golim šakama, pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli, pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, – tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku, belju od jaganjaca, Crnju od paljevina, tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku, kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina, pa niko nije imao u brkovima tako gustu pesmu kao taj narod robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba, tu Vojvodinu ašova, britvi, molitvi i šamara, zaraslu u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav – volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica, jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica večito će lepršati nad našim umornim glavama. I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama, i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima, i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu, i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima, pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama K.und K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama, ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu, obešenu o bandere, probušenu po čelima, uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu, i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima, volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako. Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog. Uvek će biti krovova pozadi krova svakog, jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno. I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga, kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču, ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga, ti što si dugovala i naplatila račun, nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom, zapevaj preko njiva, neka zabride kosti, volim te što si prosta, sirova, divlja tako, i tako mnogo luda, volim te. . . volim. . . oprosti, ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški, ti, ljuljaško i rako – žut, zubat osmeh ne skrivaj, pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški, makedonski i lički, preko dalekih njiva, i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova, jer se ne stidim tvog otegnutog govora, ni slanine, ni kudeljnih gaća, od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova. . . Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam! Ravnica, 1961, pre svih dorađivanja