Uspavanka na domaku svitanja

Sve nas je, evo manje bez povratnih karata i prtljaga u ovom životu gde grlo rđa od alkohola i nežnosti, a žene namerno nose tugu sa one strane do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke. Riču mi prazne boce ispod čela. Riču kao preklana bela telad. Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju. Na slavoluke i luke. Na lutke i belutke. Riču mi prazne boce u glavi. Molim da neko razume ove dobre trenutke kad ležim na mokroj travi sa suzama suvim i plavim. Molim da neko razume što imam u mesu šume i neba rumen grumen, dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke. XII Oprosti što ne umem ništa bolje da ti kažem sad, kad se voli. Oprosti što te ranjavam oko uha ovim poslednjim poljupcima i psovkama nežnosti budim iz sna. Ali, ako smo se već u ovoj čekaonici života poskidali goli, onda bar budimo kako treba goli, od zvezdanih visina do dna. Sedi tako i ćuti. Pogledaj: za oknom lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima. Odlaze u svoje meblirane zalive da sruše jarbole butina i skinu jedra veša, da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima. Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavačice šarenila sa patent čarapama i prstenjem od lima. Pozdravljaju se našminkane fabrike mleka, koje su nadojile svakoga ko je hteo u ovim gradovima. XIII Pogledaj, pod oknom nebo izvrnulo dlan. Lete trotoarima papirići jeseni kao pregršt rumenih makova. Tako bih želeo da ove noći svi usne jedan topao san, svi ovi što se mršte i odvlače iz treće smene umor i duše u trećerazredne sobe svojih već zarđalih brakova, pretplaćeni na ukus uhodane sigurnosti, na isti ukus nežnosti i topline, gde se istim lažima iz dana u dan ispisuje istovetna i bespomoćna hronika. Gde, kad se probude, ostavljaju samo oblike svoga tela u vrelom zadahu posteljine, i kašlju u ogledalo dok se umivaju, i riču dok pljuju u vedro ispod umivaonika. Zato i hoću da podelimo bez ikog ovu poslednju krišku ćutanja i sažvaćemo je svako nad svojim krilom halapljivo i gladno. Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica između lutanja i lutanja? Presedećemo još koji nestrpljivi sat, a onda prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno. XIV Šefe, molim vas, dole poštovanu šapku! Pomislimo na duge Poklonimo se gologlavi budućoj kiši. Evo, raskriljujem svoj zakovani zagrljaj. Daljina se presijava kao krvoproliće. Razdrljio sam revere. Nateraću ja vetrove da promuknu dok reže. Prilažem jednu belu tek procvetalu suzu za venac svima koji se noćas rastaju, usijani kao horizonti kad sviće i ošamućeni do zuba od — ravnoteže. Šefe, ako boga znate, šefe kad polazi poslednji voz iz naše izgužvane kože? Može li, umesto novca, da vam se plati ovim cvećem? U redu, napišite mi dve karte dokle se za jedan buket u dva suprotna pravca može. Šefe, ako boga znate, šefe, kad poleće moj voz? Kad u nebesa polećem? XV Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti. Pogledaj: pod oknom trg. Mala drolja subota u krznu od inja. Sasvim mala, mala zabludela subota sa podsuknjom od taftanog praskozorja i brošem uličnog fenjera preko puta. Sad me valjda razumeš zašto sam ponekad tako prevreo kao jug, kad se lišće i novine kovitlaju ukrug i vetar pločnicima rominja i luta. Sad me valjda razumeš zašto sam ponekad odjednom tako sam, a svuda pružene ruke, ovakve kao tvoje, ili, svejedno, možda Crnje i belje. Ja uvek više ponesem iako suviše dam. I sad se vraćam vreo. I sad se vraćam sam. I sad se vraćam ceo. Ostajem nerazdeljen. XVI Izučio sam ja već odavno naizust sva svratišta i zavetrine. I garsonjere udavača, čiji poljupci imaju nervozni ukus nepoverljivih maminih Saveta, i ostavljaju po koži stidljive tragove. I komfor krijumčarenih udovica, gde moraš da se skidaš pred slikom pokojnika, pred pozlaćenim ogledalima i ravnodušnim psima. I ćumeze matorih frajli, gde ti pred noge skrušeno i blagodarno prostiru pragove i u patosu čuvaju cvrčke kad dođe zima. Ova ljubav je stanica. Bunovna čekaonica u kojoj nema vremena ni da dosadi, ni da zaboli. Jedva ću stići pre odlaska da se u tvojoj kosi umijem, Gorak i loman. Hteo bih toliko toga da ti kažem, a ne umem, ne umem ništa belje sad, kad se voli poslednji put uoči brodoloma. XVII Šefe, ako boga znate, šefe, kad polazi poslednji voz u moje slepoočnice? Ako ima vremena, pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom. Širom otvorite skretnice. Širom otvorite kočnice. Ima nekad, pa mi je nešto u životu tako životinjski drago, a i sam ne znam zašto je drago. Ima nekad, pa se poneka srneća noć dugo seća naših prstiju oljuštenih od milovanja i poljubaca što su nam kao ptice u kosi malo odspavali. Možda mi iskreno mislimo da se bar ova stranica zove: sreća. Pa šta, ako se i ne zove: sreća? Možda se mi nikad i nismo poznavali, a sve vreme se činilo da smo se previše poznavali.