Testament

Neka me do groba isprate Cigani tamburaši, i niko osim njih. Neka mi sviraju onu. . .  znaju to oni koja je. I kad sam sam, nisam sam, jer imam sebe uz sebe. Zato prezirem one koji to ne shvataju celog svog života, pa kad sa sobom u društvu na kraju vide smrt, oni urlaju od samoće. ( Petrovaradinska tvrdjava, 1972. sa orkestrom Janike Balaža i Zvonkom Bogdanom. Noć. Zavejani smo. IZDAJSTVO LIRIKE Kasnije je Mika testamentu ipak dodao još jednu klauzulu. Draško Ređep: Negde oko pola osam, javila Boba Latinović, kratko: „Mika je umro. Dođite!“ Već uveliko iza ponoći otvoreno je pismo, adresovano Dudi, iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo njegovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova: „Dudo, kad me iznose, neka pročitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđe korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor. M. Antić“ BESMRTNA PESMA Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, možda će i u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti? . . . Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona lepa, al’ lukava duga. I živi. Sasavim živi. Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka. . . . Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti. Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti visoko. . . Visoko. . . . Znaš, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren. Ništa se u meni neće ugasiti ni skratiti. Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti. . . . Ako ti jave: umro sam, ti znaš – ja to ne umem. Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. to neka bude tajna. Uprskos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim. 3. Mira Banjac: „Svakoga dana ja idem na pijacu i prođem pored tog spomenika i ostavim jednu cigaru, jednu popušim i jednu ostavim za Miku.“ 4. Miroslav Mika Antić je napustio ovaj svet 1986. godine sa rukama zamočenim u zlatni prah. Hteo je te večeri da naslika još jedan suncokret, mešajući oker sa zlatnim prahom. „Hteo ja još, pa stao.“ Tako je napisao na toj nedovršenoj slici. Pokušali su da mu operu ruke, ali prah nije silazio. Dve starije žene su se prekrstile. Pomislile su da se pesnik beatifikuje. A on je otišao na onaj svet sa zlatnim rukama da se tamo rukuje sa svojom braćom po peru, Đurom, Jesenjinom, sa njegovim Majakovskim… Mika je ležao na odru dok su mu ruke svetlucale kao u biblijskoj priči. (Nemanja Rotar „Sutradan posle detinjstva“) Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza: Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. . . Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio. Muzička podloga: „Piro manđe korkoro“