Serenada

Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno veče žuto. Oprosti, bio sam skitnica samo, pa sam u tvoje oči zaluto. I sasvim nespretno prosuo se kao lopata vrelog snega, nasmejan, izgužvane kose, od ptica ranjav, od cveća pegav. Oprosti, uvek moram da odem. Vetrove žute jesen već plače. Jezera – oči. Što kvase vode obale niske za skitačem? Uvek se biva lep na početku. Pomalo dobar. Pomalo tužan. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ, na kraju ružan. I uvek samo sebe imamo i san pun želja, nedorečen. Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno žuto veče.