Senka

Zbog svega što smo potajno hteli hoću uz mene niz dan da kreneš. Ma bili svetovi Crni il’ beli, ma bili putevi hladni il’ vreli pokušaj da se ne okreneš. Znaš li koliko život traje? Zar ne razumeš, lepa glavo? Samo toliko koliko umeš da gledaš i da žmuriš pravo. Hoću da držiš moju ruku. Da se ne bojiš vetra i mraka. Uspravna i kad kiše tuku. Koliko slaba — isto i jaka. Hoću uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš, da se ne zagrcneš kad zvezde piješ i da ne želiš da se vratiš. Vraća se samo ko nema kuda. Naše je kuda od bezbroj čuda. Znaš ko te tamo željno čeka? Ti sebe čekaš izdaleka. Rašnjiraj svoju senku i sljušti. igraj se, čak i kad se brineš. Dok jesen po nama šiba i pljušti hoću da magle sa sveta skineš. Ja nemam staze koje se maze. Ja nemam čak ni putokaze. Hoću da sa mnom večito plamtiš. U toj budućnosti dalekoj nekoj mi smo već bili. Zar ne pamtiš? Znaš li koliko život traje? Zar ne razumeš lepa glavo? Samo toliko koliko umeš da gledaš i da žmuriš pravo.