Roždestvo tvoje

Prvi deo To je bilo jedne noći o Božiću, trijestosme. Nije mesec na krov seo senke prstom da našara. Nije nebo bilo usna što će oku reći osmeh, otečeno, teško nebo, niz smrznuta polja stara. Vojvodina. Vojvodina. Zemlja punih buđelara. Zemlja njiva. I tišine. Zadovoljstva. Pesme. Reda. Vojvodina… Vojvodina… Prazne staje. Neuk narod. Krčme. Ćuške. Golotinja. Umor. Beda. Oduvek je zemlja bila prva radost —  prva suza. Kralj za banom. Car za kraljem. Bog za carom. — Čuda trista. Menjala se vlast i psovka. Menjao se bič i uzda. A grbača, Savijena, ostajala uvek ista. I mnogi su pre rođenja zakasnili za aprile što će brižno da se nagnu nad detinjstva tužna, trula. A svima su po Bibliji obećane zore bile, penušave i sunčane, pune cveća, pune frula. Šta je znao o životu isceđeni Crni paor? Celog veka rintaj, stenji, lomi vrat i snagu kašlji. Nikad niko nije njemu mrvu sreće u dlan dao. Šta je znalo stado božje kroz raj zemni, tup i vašljiv? Pričalo se o kulturi, napretku, otkriću, sili. Postali smo gospodari cele zemlje, celog neba. Postali smo gospodari. A u stanju nismo bili da za svaka gladna usta odvojimo parče hleba. Nikad nismo okusili kako usna ispucala Gorči, boli i krvari opečena krilom juga. Redovno smo prali zube. A neko je bio žvalav. Imali smo nežne ruke, a neko je bio šugav. I naravno, nismo znali za obične stvari mnoge. Da, na primer, pravdu dele bičevima duž svih sela i da možda treba nekom par čarapa i cipela kad već ima obe noge. Dugo su se prosti ljudi obraćali bogu smerno verujući u njegovu čudotvornost svemoguću. U selu je bilo groblje. A pop, blažen neizmerno i ugojen neizmerno, zidao je novu kuću. I zar neko da posumnja da je gospod dušom jalov i zbog njega da su dani tako trošni, šturi, krti? O, ne. A to što se često bolovalo, umiralo, to je prosto kao pasulj: Pa ljudi smo, bože, smrtni. Veče nikad nije znalo smeh lepršav da donese ko uzdarje nevestinsko, da ga prospe u sva vrata, pa da više ne krvari pogrbljeni, krivi mesec nad zgrčenim jatom kuća od naboja i od blata. To je uvek bilo tako. Ko bolesnik leglo polje. Cerila se trijestosma niz svod modar i olovan. Nokti. Nokti usred glave. Nokti Crni od nevolje. I pramenje guste kose počupano. Od bolova. Krio sumrak u dnu duše Šta svitanja za njim nose: Uplakane nesanice, ili plavo snova toplih. Da l’ će poći povorkama mrke snage da prkose teškoj šaci ovog doba udarcima što ih opi? Ili treba sačekati da još koje leto zrelo otme zadnje kapi želja, zadnje mrve radovanja, pa da boli do nesvesti ruka gruba, ruka svela, donesena mrtva, prazna, malaksala, sa oranja? Zar ne liči sneg na grudi negovanih gradskih žena, a kuće su toj belini nepotrebne, Crne kraste? Upamtite, ljudski ljudi, nikad neće doći smena ako snaga čeka ruku da ozdravi, da zaraste. Ranu treba razderati ko košulju! Neka boli! Osmeh nije nikad jači nego oči pune krvi. I zar može da se mrzi, i zar može da se voli, i zar može da se želi, ako nije s graškom znoja buknula u tristo boja krv umornih po obrvi? Noć je pala tako naglo kao s krova mrtva vrana. Pod prozorom beli vetar naricao muklo, strašno… Da to nije vejavica umesila, možda, danas u naćvama mrtvih reka hlebac želja snežnim brašnom? Ježile se malje mraza po temenu starog krova. Kao pseta prebijena puzale su plave senke. Survalo se Badnje veče na vratove bagremova, raznoseći podskočice, jadikovke, terevenke. Daleko od svih gradova, balova, veselja, vriske, daleko od krinolina, spavaćica i goblena, U jednome malom selu u čađavoj izbi niskoj rađala je trećeg sina vojvođanska jedna žena. I to dete biće sluga. I to dete biće pseton naviknuto da umire, da crkava svakim danom. I srešće ga urlik majke. I kanuće nad krevetom podivljalo radovanje, drhtavo i poderano. Pokidaće reskim plačem vreli vazduh sobe tesne. Pašće krvav na dlanove uplakane staramajke, dok u kujni ded i otac sa susedom piju, besne, i otvrdlim glasom vezu sevdalinke i šalajke. Sused kaže voleo bi da se zora ne probudi. Da noć ova večno traje, jer zenicu peku dani. A u mraku svi su isti, svi su ljudi prosto – ljudi. Ne vidi se da l’ su gladni, bosi ili poderani. Star je sused. Star. I priča nije Gorkoj usni laka. Sporo kreće dah za dahom, težak, mokar, prepun dima, jer na toj je istoj usni jedan rumen osmeh zaklan davno nekad, nekog maja na dalekim drumovima. Davno nekad, nekog maja, pod zastavom svetlog kralja išao je na juriše golih grudi, golih šaka, a iz rata vratio se sa gvozdenih pet medalja, bradat, prljav, pun vašiju, gladan, tmuran, sed i sakat. Na povratku iz daljine čekala je iza okna da se dođe, da se stane, da se rukom kucne tajno, obećana ljubav jedna, Crnokosa, Crnooka, jednostavna ko reč prosta ispred praga zavičajnog. Toga maja pod prozorom cvetale su žute lale. Šta je bilo grubom borcu? Šta je bilo da zasuzi? Čim da kuca sakat momak? U majčinu sve medalje što dobuju po vojničkoj poderanoj sivoj bluzi! Bolela je svaka čaša primicana do usana tuđom rukom što je lila požar vina preko struna, preko vrata violina, ožiljaka starih rana… Vino. Vino. Pio ratnik. Pio prosjak sa Soluna. Kao psetu u zubima nedeljama ispred crkve klatila se stara kapa: udelite, boga radi. I tako će celog veka da se vuče dok ne crkne heroj Cera, otac slave, pun kolajni i gamadi. Ko je kadar za zeleni kadar, evo njemu jutro zemlje na dar, al’ bez pola glave. I ponosa, al’ bez pola nosa. Evo jave! Evo sreće, al’ iz prazne vreće. Srbija te zaboravit neće. Dok štucaju usta kujne zadimljena i pijana, u sobi se muči žena, kida mokar čaršav s krila i starica nad njom drhti i šapuće uplakana: Bog će dati, biće dobro. Tiho dušo. Tiho mila. Bol će ovaj da pripremi čudnu radost zapupljenu kad sve želje ko ribari zaveslaju na proleće i ulove ribu sunca krupnu, zdravu i rumenu u jezeru rodnog neba što se smeje kroz drveće. Doskitaće mart sa njiva kao dobra vest sa usne. Dan plavokos, jak ko zemlja, neće više smeh da prosi. A deca će da utonu u jastuke i da usne procvetale grane zvezda u rukama i u kosi. U suzama kipe oči. Grč se valja po krevetu. Ko zemlja je ispucala izgrižena usna gruba. Da l’ će moći rvlju vrisku da prevari laž o svetu izmišljenom kao snovi, izmišljenom kao ljubav? Ova baka što je rasla iz umora i jecaja, otkud ima takvu snagu za laž divnu, nerazumnu? Da l’ će zbilja jednog dana udahnuti soba maja i srušiti neko zorom plot krezubi prema drumu? Da l’ će zbilja svi, koji su u krpama dosad bili, zameniti nove dane kao rublje, čisto, belo? Da l’ će plavo uštirkane kiše, vetar i aprili na prag stati? I zacelo svima isto biti streha, isto svima biti neba, i jednako svima smeha, i jednako svima hleba? Poslušaj me, dobra ženo: u besvesti svoga bola veruj, veruj u laž ovu poludelu od čeznuća. Okotiće Vojvodina išibana, modra, gola, bes divljaka iz trbuha posrnulih niskih kuća. I ustaće svi siroti život gnjili da osvete. Da nad sobom nikad više ne grcaju, ne bugare. Rodi dete. Spremaj dete. Strašnom mržnjom doji dete. Ne miriše zalud nebo u daljini na požare. Drugi deo Zabodite, trube, vrisak u slabine dana ovih! Harlekini, bagro, odbij! Dame, prinčevi i drugi. Tu prestaju sva detinjstva, sve Vrbice i svi snovi. Imamo i mi svoju bajku o sirotoj Pepeljugi. Živela je ko sva deca goluždrava, sa ravnice. U desetoj put za stadom. Trpi, mila. Ozbiljnost joj pre vremena počupala pletenice i pojela sa obraza dve jagode rumenila. Majka: brige. Tolko jaja. Tolko brašna. Tolko gasa. Imala je malo hleba u toj srećnoj zemlji hleba. Bivalo je da se nekad smeh u oku zatalasa, al’ obično, uvek isto: ovo nema, ovo treba. Majka: brige. Majka: suze. Gorko nade. Lažno pesme. A u ruci malo snage da se zbriše tamno s lica. Zenice joj bile sive, bile prazne ko pred jesen da su kroz njih raštrkano proletela jata ptica. A otac je hteo njivu makar tesnu kao soba. Bar bi mogo nešto drugo osim psovke tu da kaže. I u sumrak, na povratku, mogao bi da ponese punu šaku svoje zemlje. Susedima da pokaže. Mogao bi na nju leći. Zagnjuriti dah u trave. Ćutala bi istinito kao žena pod čovekom. Mogao bi da miluje brazde smeđe, kovrdžave. Mogao bi i da pljune. Niko ništa ne bi reko. Želeo je otac njivu i skupljao svaku paru. Stezao je svitnjak gaća. Posrtao pored pluga. I pljunuo krv seljačku jednog marta na ataru kad su guske klinovima zakivale nebo s juga. I umro je istog marta u kafani pored vina gde je bio da podavi uzaludnih snova štenad. Ko slučajno, jecala je tako ljudski violina i pevala nešto tužno i promuklo neka žena. Iza sela ima groblje. Isti crvi. Iste ruže. Željno raste red krstova iz visoke guste trave, Kao da su to mrtvaci prema nebu digli ruke da zagrle dobrog boga. Da zagrle, i udave. Tu su oca sahranili pod pokrovom zemlje lepe, pod vrbinim rascvetalim lepršavim, mekim krilom. Prvi put mu ovo bilo da ne ide nekud peške. Zar prvi put, pa – u raku? Bog rekao – tako bilo. Mukali su niz puteve dugo, bolno, mnogi dani, kao stada što ne znaju kad su gladna da oćute. Prolazila Vaskresenja. Prolazili Ivanjdani. Nevešto je neko nebom nažvrljao zvezde žute. Bez oca je bilo teže nego usni bez pogače. Radila je sama mati, gnječio joj život zdravlje. Prestala je da se smeje. Prestala je i da plače. I ćutke je zarivala pomrčinu svoje kose kroz prkose u uzglavlje. Oj živote, stari skote, što me gledaš tako kravlje Sav odran – obezglavljen? I kad joj je jednog dana vršalica iščupala levu nogu do kolena i samlela s tuđom slamom, I kad su joj za lečenje vreću žita besno dali i vezali golu ranu starom suknjom i maramom, I kad više nije mogla milovati, udarati, ni prodati znoj i muku, prodala je svoju tugu. Prodala je svoje noći. Prodala je usta mati. Prodala je sebe samu da ishrani Pepeljugu. Dolazili strani ljudi iz kafane noću kasno oznojani, razdrljeni. Puni pleve… Puni para. I gasili petrolejku, i drhtali poluglasno, i na jorgan pri odlasku ostavljali dva dinara. Dva dinara. Dva dinara. Na njihovom hladnom licu sijao je dan sutrašnji i detinja bleda sreća. Tu je bio san o bluzi i zvoncetu za Vrbicu. Tu je bio hleb, detinjstvo, i na groblju ocu sveća. Traljavo je ruka stida po usnama razmazala šminku krvi, znoja, bola, ćutnje, mržnje i gađenja, Dok su žene torokale svom silinom svojih žvala. Dani Gorči od korenja. Noći teže od kamenja. Vikala su i pljuvala uz rakiju usta ljudi, usta popa, beležnika, gazda, slugu i krčmara, A ruke su sve odreda, bele, Crne, meke, tvrde, sakrivale ispod stola za večeras dva dinara. I kada su jednog dana na trbuhu žene jadne Zapupele mehurave i sluzave sitne kraste, I kada je doktor reko da je bolest teška, gadna, da od toga truli mozak i da meso ne zaraste, prestali su da dolaze noću kasno ljudi strani, prestao je krevet hleba od nevolje da se njiše. I majka je devojčicu ostavila jednog dana i u selo nije došla nikad više, nikad više. Nisu više došle noći kad sanjare ubijeni, kad veruju gladni usnom da će sutra biti hleba. Nisu više došle noći kad reč dahom zarumeni kroz prozore opuštenu progorelu krpu neba. Nisu došli lažni snovi što varaju ko trgovci, ni blizina prvih tajni, tesnih, prisnih kao bluza. Buljili su pepeljasto, mrtvo, hladno, zadnji novci poređani po astalu punom mrlja, mrva, suza. Gde je sada zla maćeha? Gde su sestre plahovite? Hitno treba neko rđav, treba bajka, laž da živi. Izmislimo, pa da divno prevarimo sve rovite da na svetu nisu samo naši snovi za sve krivi. Nek se prospu kiše sreće. Grim! Andersen! Pomozite! Neka bude bal na dvoru. Dobošari! Trube! Trube! Nek carevi podriguju reči lepe, reči site. Nek se jadne Pepeljuge s prinčevima svojim ljube. Za svu decu Vojvodine dajte vile! Dajte cveće! Ako neće to da prime po njušci ih treba šakom. Pljuju deca sa severa. Neće bajke, laži neće.. Sve je kod njih mimo sveta. Sve je kod njih naopako. E, pa lepo, draga deco! Samo napred! Videćete ima ko i da se brine da sve dobro upoznate. Đakon će vas naučiti da kroz život kušujete. Vlasti će vas naučiti Gorku krv da propišate. Gazda će vas šamarati i kamdžijom darovati i đerdanom od konopca da se veša ko zaželi. Ako u grad pobegnete tamo će vas silovati, opijati i ritati po grudima bolno belim. Čupaće vam žensku kosu. Izbijati zube muške. Rugaće se, smejaće se: Draga stoko, drage golje. Uzalud će teći škrgut iz krezube vaše njuške, mili moji beskućnici, sluge, lopovi i drolje. Proleće je kasno stiglo i krv sunca gusta, žuta. Buknule su kasno laste zagrljajem neba plavog, Kasno, kasno kao pisma zalutala od regruta. Od jedinca poginulog ko zna zašto, negde, davno. I jednoga belog dana poreznika došlo osam. Beležile nešto dugo i njušile mudre glave. I prodale nisku kuću sa natrulom slamom kosom. I prodale prag, detinjstvo, višnju, noći, plot i lavež. Zašto nije Vojvodina od nevolje teža, Crnja, obećala ma i lažju devojčici smeh svanuća kad je pošla sa severa sa zgužvanih pet-šest prnja da prosjači putevima isplaženim u budućnost? Zašto nije, mati sveta, kroz brnjice zarđale došapnula ljudske reči od utehe zlatno mokre, kad su vrbe gladnom njuškom zrna zvezda pozobale i spustile niz drum noge u srebrne mlake lokve? Zašto nije dala ruku, ni prosula prste blede po kosama lepršavim kao griva suncokreta? Zašto nije dala ruku devojčicu da povede i da jednoj mutnoj bajci pruži sunčan završetak? Razvalite sve kapije! Ja počinjem danas mreti bez računa, bez procenta za najluđu jednu ljubav! Pustio sam na slobodu iz tamnica celog sveta divlji škrgut svojih Crnih polomljenih ljudskih zuba. Optužujem za večeri, za košulju brižno belu i za prvi pad u seno pod mesecom u šljiviku, gde od gladi košta banku, damo banku dečje telo podmetnuto ženski, tiho slučajnome prolazniku. Optužujem za rastanak bez pogleda i bez zbogom, i za prvu vinsku krčmu gde se jelo u razdanje. I za bunar u dvorištu što je sprao krv sa nogu. Za jedinu maramicu zatrpanu u oranje. Za kapije bogataša zatvarane ispred nosa. Za ponovna prodavanja i za nove, nove banke. I za meku, raspletenu, izgužvanu dečju kosu tako plavu, tako plavu ko svršetak uspavanke. Optužujem za imanje na kojem se našlo posla. Za postelju kraj jasala u budžaku štale tamne. I uboge nadničare, oznojane, zdrave, bose, što su noću odlazili s devojkama iza slame, i kidali nestrpljivo retku dugmad s bele bluze, i grlili po ramenu šapućući nešto drago. I voleli jednog mraka, i rukavom trli suze. i pričali Sav svoj život presedevši noć pred pragom. Njihov glas je bio dubok ko daljina kad zarida i pesma se odranjala tužna, tvrda, polagana, kad bi nebo počinjalo da sa tamnih leđa skida žuti prsluk i košulju oznojanog julskog dana. Optužujem za sve bedne u dronjavim kaputima. Za sve trupce pogurene od umora, žege, rada.. Za žilave masne ruke obešene niz butine, Teže, modre kao grožđe vojvođanskih vinograda. I za suknje devojačke, okrpljene i prozračne, zadizane mnogo puta sa osmehom i sa tugom. I za noći septembarske, raskvašene, gole, mračne, zatrudnele na tavanu sa pijanim nekim slugom. I kunem se: čekaj svete, kad argati zaprkose. Znaćeš, đubre, da ta snaga od uzdaha više može. Ma žvakali svoje ruke. Ma gutali rođen osmeh i zastave makar šili od zderane svoje kože, Bar će dići svet po sebi, svoga Lika, svoga stasa, i postaće samom sebi zapad, sever, jug i istok. Nećeš zemljo zavičajna, u nebesa da narastaš. Bićeš viša, mnogo viša, koliko je čovek visok. Treći deo Zime dođu ko devojke Nasmejane, vedre, site, Pa se grle sa drvećem Ko pijane oko struka. Dođu zime, pa sva bedra, Pa sve grudi razgolite. Ko da bude miran? Ko će Da izdrži da ne ludi, Ne kikoće sto mu muka! Napuni se stara krčma Natikača, opanaka, i marama I šubara i sukanja i čakšira. Dođe miris kuća, štala, I strnjika, i pašnjaka. Pa se pije, karta, peva, Psuje, igra, ljubi, svira. A što ume sirotinja Da podivlja kad joj dođe! Zalud skitaj, nećeš naći Gutljaj mira duž salaša. Sve što štedi, ovde prospe. Sve što skrpi, ovde prođe. Smeh je luđi od zvonjave Razbijenih vinskih čaša. Kipi kolo. Ključa kolo. Devojaka jata cela. Podivljali tamburaši, Sve žicama zvone prsti. A u kolu, ej, u kolu Harmonika ko bol bela, Pa u svirca luda ruka Dirke brsti.. Dušu brsti.. Mozak brsti. Podvriskuje Vojvodina Lažnu neku radost stvara, Samu sebe zavarava, Harmonici trbuh širi. Laži sebe.. Mene nećeš.. Ej, strvino, majko stara, Ispod suknje uštirkane Krastava ti noga viri. Ne zameri što ti kvarim, Sli prospi smeh iz uva I oslušni po kafani: Nisam sam što tako misli. Zar ne čuješ svoje ljude Da istinu ko ispljuvak, Slan i krvav, kašlju salom, Zgrčeni ko psi pokisli. Teče vino, plamti Gori, Al za nekim tamo stolom Skače neki đak i diže Punu čašu celoj sali. I glave se sakupljaju. I sve uši naokolo Srču reči istinite: Đavolu smo dušu dali. Čestitam ti, zemljo rodna, Baš si neka čudna ljubav. Jedanput se zakikoćeš, A sto puta brišeš suze. Oči su ti tako nežne, A pesnica tako gruba. Samo jednom pružiš, baciš, A hiljadu puta uzmeš. Banče krčme. Grca narod. Sanja gazda svu noć brojke. Ceo Balkan ždere tone Samlevenog našeg znoja. Ulicama razrok žandarm Namiguje na devojke. Pa dokle će tako, zemljo, Vojvodino, dušo moja, Vojvodino, snago moja, Vojvodino, tugo moja, Vojvodino, rako moja? Pogani ste, ljudi božji, I prokleti preko mere. Ni vlast dosta ne poštuješ. Baš si, seljo, svinja prava. Kad ti dođe gospon finans Muku tvrdu da proždere, Klekni lepo, pa ga moli Nek ti noćas s ženom spava. Kaiš steži obavezno, tj. ako kaiš imaš. Zlopati se da sačuvaš Za gospoda srce čisto. Ljubi nogu što te gazi. Puzi. Budi ravan psima. Ako meni ne veruješ, Pitaj popa – on zna isto. I naravno: kušuj. Šta će Tebi, recimo, kultura? Ako radnik ima mozga Čemu onda činovnici? Za seljake dovoljna je Narodna literatura: Bogomoljcu – Sveto pismo, Ostalima – sanovnici. U ciglani otmen gazda Od satena nosi gaće. Od kudelje nosi dušu I od jute osmeh smrdljiv. Šta još čekaš, Vojvodino? S jeseni ćeš… S proleća ćeš… Ako imaš tvrde šape, Udri! Udri po očima, Nek lobanje krv podiđe. Nek nestane usni daha Kao kose na ožiljku. U zasedi iza kuće Ubij staro sunce riđe Ašovima po potiljku. Robije su digle glavu. Ržu lanci i komuna. Ošteniće kučka-zima Vukove s crvenom dlakom. Gde su tvoje oštre kandže? Zemljo-zveri, gde je buna? Zaogrni ćurak suri naopako. Ne daj više da te gaze! Nema boga! Nema stida! Ne zažali žute zube! Kidaj! Grizi srce krasti! Sve nevolje i tegobe Postroj gole pored zida I pucaj im u obrve. Još se može život spasti Pa ako smo primitivni, Prosti, plitki, nekulturni, Ako nismo bili lepi, Nežni, fini i mirisni, Kada jednom provalimo Isprljani, tamni, tmurni, Stisni srce, Vojvodino, Stisni zube, šake stisni! Vratićemo svaku ćušku, Poniženje i bespravlje, I u ime svih vekova, I u ime svih grobova, Kad budućnost zarazimo Novim nekim, svojim zdravljem, Nikad više neće biti Gospodara i robova. I polako ide zima. I krste se ljudi ovi. I teško je dići ruku Protiv neba i svetinje. I polako ide zima, I drveće i krovovi Saginju se načičkani Svetlucavim plavim injem. Odmara se ubog seljak. Isteže se i buđavi. Ždere pasulj. Zeva. Kunja. Ne otvara kravlje oko. I kraj vatre kosti greje. Pušta stomak. Decu pravi. I podmuklo, ćutke, mirno, Sprema prevrat, bunt i pokolj. Ne šali se, svete beli. Ne znaš kome zapovedaš. Teško tebi ako paor Oštri srp kad žetve nema, Pa zaređa gadan, zao, Da ubija sve odreda, I od sluge krmeljivog Nesita se stvori neman. Teško tebi, svete beli. Preko noći bićeš krvav. Jer u mome zavičaju Zna i starac, zna i dete Da obara presne glave Mnogo lakše nego drva. I da sikće. I da mrzi. I da živi do osvete. Voćke će se pretvoriti U vešala procvetana. Rasecaće pomrčinu Ljuljuškava, ohladnela, Mesečina golog mesa. I kapaće mir sa grana. Mir naježen. Mir obešen. Niz ravnicu. Kroz sva sela. I doći će niz ledine Zasukano leto žuto I vezaće prezir pesme Oko grudi goluždravih, A u kosi devojaka Smejaće se sumanuto Grguravi dan garavi. Zaigraće Panonija U crvenim čizmicama, Našminkana, utegnuta, Golih nogu i nedara. Zaigraće krvav vertep Bivša kurva ministara, Kapetana i Cigana, Robijaša i čobana, Poreznika i popova, Nadničara i krčmara. I dovešće gajde, frule, Harmonike, violine, Pa će pusta niz ulice Lumpovati mesec dana. Podeliće svima redom Zagrljaje, ruzmarine, I buklije Nalivene komovicom Do grkljana. Ej, sloboda zlatokosa, Belozuba, mrkoputa, Od baruta vik rutav, Od pesama dan pokvašen… Niz salaše kolo boso. Vaskrsnuta svetla jutra. Razbijeno staklo tuge. Izgrižene prazne čaše. Jaoj, piću, pa nek crknem! Joj, grliću oranice! Joj, prestaće da mi viču Da sam đubre, da sam stoka. Pa me neće vući svetom Od klanice do klanice. Joj, prestaće da me pljuju, Zemljo moja modrooka! Nabaviću ženi bundu. Kupovaću pet novina. Imaće mi ćerka puder. I kišobran. I sve drugo. Nabaviću rukavice, Ja-mrcina, ja – živina! U fraku ću musti ovce! Zbogom bedo! Zbogom tugo! Ej, slobodo, ej, oprosti, Niz plotove lud od želje, Ujedaću, porušiću, Prosipaću, izgaziću! Niz drumove raskoračen, Na krstove izbekeljen, Jurišaću pred pijanim Nedeljama koje sviću. Ko će tada da obiđe Mrtvu prošlost duž ravnice? Da donese velik venac Od pšenice, cveća, trave? Zar se nadaš, svete beli, Kada budu zadušnice Da ti seljak krst posadi Čelo glave? On će zemlju da izgrize Očnjacima rala gladnog I nad tvojim trulim lešom Zasejaće suncokrete. Kakvo će ti biti samom Sahranjeno, modro, hladno, Podzemlje bez vaskresenja? Teško tebi, beli svete! Kad jeseni selom zađu, Zrele, puste, zlatouste, Umori se paorija, Pripitomi, Zaboravi.. Od štrajkova sklanjaj glavu. Od robije dalje prste. Kao da smo, ne daj bože, Čas svi bistri, čas ćoravi. Pretvori se sve u svadbe. Sve u provod, sve u slave. Čim ti malo svane duga Zaboraviš šta je tuga. Ume gazda i da časti. Prepun stomak, prazne glave. U nedelje neke takve Vrtoglave, bandoglave, Malo sita i pršuta Udala se Pepeljuga. E, pa smej se, svete beli! I iščaši zglob vilice. Kako možeš da se prodaš Za kiseli gutljaj vina I za fićok šljivovice, Paorijo, sram te bilo, Bedo podla i jeftina! Zar ću s tobom sutra poći Sekirama u ustanke? Zar ću s tobom sutra svetu Obrisati dlanom suze? Ili hoćeš da te kupim Za maramu, za opaže, Sakrivenu pod perine, U zapećke, u bircuze? Još računaš? Još študiraš? Nije buna sreski vašar. Nećeš doći zadovoljna S punom kesom i buragom. Ostavićeš kosti bele Duž drumova,i salaša. Zasejaćeš puste brazde Krvlju, bolom, mržnjom, snagom. A kad crkneš od oranja, Žetvi, žena, violina, Misliš da ćeš u raj poći? U anđele? Ne! U tami, Baš u ime svetog oca I u ime svetog sina I u ime svetog duha Poješće te crvi. Amin. Prošao sam Vojvodinu Od kafane do kafane I grizao presnom rukom Birtašici rame celo. I kraj šanka, zateturan, Upirao oči slane: Daj bokal što zna da vrati Proleće poneko belo. Svega ima birtašica: I nozdrva, i butina. Nasula mi u mrežnjače Litru zuba, litru mesa. Biće marta ove noći Bez bokala i bez vina. Kosa joj je od vanile. Oči su joj od šartresa. Al ja nisam Liker, ženo! Oči su mi lokve kreča. Nateraću svet da guta Vreli katran moga glasa. Spusti suknju, nikad nećeš Razumeti ovo veče Što se dimi drumovima, I razliva, i talasa. Iz svadbe se vraćam noćas, Ženo – bože, ženo – brate. Udala se Pepeljuga. Od svatovca brk mi tinja. Bilo slavlje: da se zvezde U bunare sunovrate. Bilo pusto kao uvek Kad se ženi sirotinja. Zacenjena harmonika Redom žutih zuba – dirki Jede kolo, guta, žvaće. Zjape mokra usta čaša. Ogrezla su divlja lica U med plemenite svirke Pune kletve i zakletve, Bećarca i očenaša. Sviraj! Sviraj, nikad dosta! Harmoniko, srećo prosta, U kuću je dovedena Gola snaša, bosa snaša! Jedna noga pored druge Kao život do života. Kikotanje pored tuge. Bes. I bolest. Jad. I briga. Joj, kakvo je pusto kolo, Sve pijano naokolo, Podivljalo i raspusno igra, igra. Slava tebi, paorijo! Žilava si do zla boga. Plikova ti puna šaka I masnica puna leđa, Žrgutanja puna usta I žuljeva puna noga, A još uvek tancaš, cupkaš, Brojanice masne ređaš. Slava tebi, paorijo, Ko te smućko i stvorio. Bar da može kolo takvo Da iziđe ispod trema, Kroz sokake da se pruži, Kroz ravnicu da se spusti, Da u njemu smrsi ruke Ko god noćas sreće nema, Da do srži obraduje Život ovaj, život pusti.. Panonijo, majko stara, Pristao bih da me zgaze, Pristao bih da me prostru Ispod nogu ovog kola, Da od moga presnog mesa Flasterišu nove staze Kojima će proći sunca Bez Gorčine i bez bola, Samo da se takvo kolo Vine u svet i donese Duše onom ko je kleo, Snagu onom ko je plako, Pa večito u kovitlac Da se vitla, da se trese, Uvek tako, Vojvodino. Uvek tako. Udala se u šesnajstoj, Pogurena, tiha, mala. Rodila je dvoje dece. Opet bilo malo hleba. I ko nekad njena mati, Sad je ona šaputala: Tolko brašna, tolko gasa, Ovo nema, ovo treba. Pa ipak je Pepeljuga Osetila krov nad glavom. Prijao je gutljaj mleka Od mršave svoje krave. Prijao je gutljaj neba Avgustovskog, mekog, plavog. Vratio se prag, detinjstvo, Višnja, noći, plot i lavež. I večeras, dok nad krovom Vetar s neba srebro skida I za oknom pali zvezde, Plamte dve zemaljske sveće. To su oči Pepeljuge. U krevetu pored zida Ona noćas sebi rađa, Ona noćas suncu rađa, Svom velikom snu o sreći Rađa noćas dete treće. Četvrti deo Noć se peni, sneži, mrzne, Pepeljuga dete rađa. Bol za bolom Gorak trne. Ruke rastu. Soba raste. Rastu trave, njive, kuće, Reke, sela i predgrađa I smetovi beli, beli Ko postelje srebrnaste. Nadima se svet i krupnja. Okreće se oko sobe. Suze. Vrisak. Kikotanja. Nadolaze čudna lica. Rastu usne tvrde, mokre, U debele zmije oble Sa kojih je spao miris Oblaka i ljubičica. Noć se dimi, kipi, jari, Među rubljem i mukama Strah je ruka Crna, suva, Što noktima meso kida. A u sobi, nad krevetom, Sa Isusom na rukama, Božija se mati smeška Pozlaćeno s vlažnog zida. Gledaju se oči žena. Nasmejane i otekle. Mati boga i čoveka. Glođe vetar crep na krovu. Zašto usne sa ikone Nisu išta božje rekle U noć ovu? Zar bi bila takav napor Reč utehe neka lepa Od koje će makar malo Biti širi osmeh žene, A da nikad to smejanje Ne podere, ne iscepa, Ne osoli teškom krvlju Njene prste izgrižene? A Božić je, januar je. I sneg, mekan kao plesan, Svu je zemlju upalio, Svu je zemlju otrovao. I bela je noć ko nesvest. I drveće krzna stresa. I teško je biti noćas Pošten pravoslavni paor. Otegle se sa krovova Skamenjene suze leda. Smrzle su se zemlji-gumi Smeđe sapi pune zdravlja. I Božić je. I januar. Iza belih nedogleda Dan se javlja. Od atara do atara, Od usana do usana, Od osmeha do osmeha, Od jauka do jauka, Molitva je pošla stara, Zagrcnuta, prošaptana, Isceđena kao život, Žuljevita kao ruka. Spustila se Vojvodina Pred ikonom na kolena I razlila iz očiju Pogled pitom, čist i blistav. A u jednom malom selu Rodila je neka žena Novog Boga i čoveka, Novog sina, novog Hrista. Slivao se znoj i užas Niz butine i postelju. Izgrizla je Gorke ruke. Poderala tešku kosu. I belinom mokrih zuba Zalajala krv i želju Na uveli mehur svetla Iz kandila masnog prosut. Rodio se novi čovek I popio pričest bola Koji će ga uvek peći U seljačkom grlu kletom. I popio dah smrznuti Vetrovitih rodnih polja I veliko belo nebo Rastegnuto božjim svetom. Nije vera u klečanju. Nije vera u svećama. Moj sirovi divlji narod Krstio se i kad kolje. Neka peva ovaj tropar Dogod čezne za srećama. Dogod bude humki, vrana, I kostiju rodnim poljem. Rodio se novi čovek. I neka je blagosloven. I ako se može nešto Mesto boga jutros reći, Neka bude živa rana Na nedrima zemlje ove Kroz koju će potocima Pokvarena krv isteći. I nek nikad ne zažali Ako grca i crkava Da bi sutra mogli drugi Nasmejano da se rode. I nek nikad ne požali Svoja oba oka plava Kojima će molovati Strehe neba i slobode. Spavaj, spavaj, plavooki, Nek te navek sreća prati. Još u kujni piju troje Ispod okna dan se gega. Spavaj, spavaj, plavokosi, Januar se razgranati Rascvetao iznad krova U milion mrva snega. A u sobi kaplje mleko Na jastuke mokre, tople. Sisaj, sine, zaveštanje Što rumene snove čuje. Ima zašto da se tiho Na uzglavlju oči sklope. Spavaj, spavaj, ima zašto Na tom svetu da se snuje. U prozore buna kljuje: Šapću polja, šapću vode. U srcu ti odjekuje Pucanj krvi i slobode. Spavaj bože od čoveka. Vredelo je da te rode. Nije ljubav izmišljena, Jer daljine kad okopne, Biće zemlja živa bajka, Biće zemlja za dečaka. I kad vetar, zajapuren, Kao čoban zore popne, Bele zore da napasa Duž utrina i pašnjaka, Neće više kao danas Panonija biti tuga Što tumara poderana, Zagrcnuta gladnim plačem, A u susret prosjakinji Nigde brata, nigde druga, Da joj pruži, da udeli Komad srca i pogače. Napiće se jednog dana Žedna višnja mlazom kiše I rasplešće gustu punđu I oprati u barama. Neće čovek nikad više Na umore da miriše. Ćilim žita biće prostrt U daljine samo nama. Kad utrnu psovke, kletve, I ožiljci tuđeg biča, Uz lice će širok osmeh Da nakosi radovanje. Oživeće na usnama Grč stoletni, nepomičan, Biće zvezda, biće ptica Kad razgrneš rukom granje. Doskitaće niz drum prašnjav Voćke bele i proleća. Čekaće ih ded i otac Sa buklijom nasred njiva. Za tebe je, ne od boga, Već od ljudi mart obećan, Da se čistim zenicama Niz pustare osmehiva. Tog je jutra sneg kućerke U pokrovce bele utko. Kao oči slepog starca Svod je bio siv i mutan. Urlao je ranjav vetar I pred svakim zavijutkom Posrtao bos i dronjav, Bez šubare, bez kaputa. Januar je daljinama Razdrljio golu sisu I grizao kao skitač Zabasao tuđim krajem. Na raspeću iza sela Rđao je gvozden Isus Pod gubicom surog neba Što smrznuto tužno laje. U njegovo ime sveto Gulili su, krali, klali. Nikad nije sišo s krsta Radi mira i spasenja. Ostao je gluv i zgrčen Kako su ga zakovali. On je umro. Al’ će sutra Ipak biti vaskrsenja. Rđaj, bože, na svom krstu I sa svojom svetom knjigom, Ti, što mome rodnom kraju Pomogao nisi nikad. Razbojnik sam, onaj zdesna Na raspeću što je digo Srce svoje mesto krsta Na zvonaru bezbožnika. ROŽDESTVO TVOJE Tropar o bogu i čoveku