Posle detinjstva

Možda je to zbog sunca, a možda i nije zato: ove hiljade ruku, ove hiljade lica, — sve mi to jutros odjednom izgleda nepoznato kao da nema u gradu dečaka i devojčica. Odjednom: ko da su prešli preko velikog mosta, izvijenog i lepog što podseća na dugu, u neki novi život, na neku obalu drugu. Pod nebom, iz daleka, šta ih to tamo čeka? Za njima trake ptica i trake vetra se vuku. A oni trče. I mašu. I drže se za ruku. Pod nebom, iz daleka, šta ih to tamo zove? Za njima gradovi plove. Za njima prostranstva plove. I sve je nalik na snove kad ih prelije zlato. Možda je, kažem, zbog sunca, a možda i nije zato. Stojte! Čekajte! — vičem. Ja znam šta znači ta duga. Znam: ona obala druga mnogo lepše se plavi. Al’ neka svako od vas bar mrvicu detinjstva ponese krišom u ruci i sačuva u glavi. Možda vas bez te mrve neću ni sresti, ni stići, a živećemo skupa, u isti bioskop ići, u istom restoranu ručati istu hranu, u istoj ulici možda prolaziće nam dani, pa ipak — bez te mrve, sićušne mrve detinjstva, bićemo toliko tuđi, bićemo toliko strani. A jednom, kad godine minu u beskraj, u daljinu, i prođu šareni dani kao da nisu ni bili, i umore se sve šetnje, i posive aprili, i lepi plavi čuperak nad okom nam osedi, — videćeš da ta mrva, majušna mrva detinjstva, nov neki život vredi. Kao da raste u srcu velika zvezdana priča, bezbrižna, zlatnožuta, pa živiš još mnogo puta, još nebrojeno puta.