Pesma o 18 godina

Poslednji put sam još danas dečak kudravi. U zoru čekam: proći će poljem mart. Sami na njivi stojimo ja i dudovi, I u daljini – đeram – moj mlađi brat. Stasaju žita gusta ko prolećne grive. Bistri u oku vidika belih zid. Kad spustim glavu na toplo uzglavlje njive, Proleće, reci, zar da me bude stid? Ja sam sažvakô kraljevstvo tvrđe od kamena. Pljuvô sam život ko grudobolni krv. Bič mi je gmizô po slabom detinjem ramenu, I snagu sisô pod grlom kao crv. Kroz rat sam prošô s očima što sve gledaju S rukama pustim što prose radosni stisak. Bile su zore da ruku detetu ne daju, Proleća bila surova, gola ko vrisak. Dugo u noći bogu se pomamno molih, Za krišku hleba za opanke, za smeh. Bogu se molih, jer boga beskrajno voleh, – a to je bio moj prvi najveći greh. Krv kad ovodnja i mladost boli u žilama, Treba li srce grejati nebeskim plamenom? Potražih boga da ga izbodem vilama I na nebo se bacih blatom i kamenom. I duša posta izborana od mladosti. Razroke zore pozobaše mi snove. Vraćah se kući bez snage i bez radosti, Samome sebi čudan. Detinji čovek. Zato sad zemlji naslanjam glavu na grudi, a novo sunce bdi na oblaku – plastu. Još samo srce, detinje srce ludo, od onog bola ne može da zaraste. Poslednji put sam još danas dečak kudravi. Prošle su psovke, i kraljevstvo, i rat. Čekam na njivi, a sam mnom đeram i dudovi. Po belom putu dolazi poljem mart. Znam, nove zore srce do ludila voleće. Ko žedan putnik pijem iz ruku dan. Dolazi moje osamnaesto proleće, i ja ga zovem kroz atar pitom i znan. Krenuću stihom potoke nove mladosti. Kad prođem šorom Pružiću svima dlan. Nevesto, trešnjo, cvetaj mi, cvetaj za radosti, maše ti čovek, bosonog, nasmejan. (1950) Pesma iz prve objavljene knjige Miroslava Antića ISPRIČANO ZA PROLEĆA