O poeziji

Odakle dolazi izvor? Iz vode koja je dole: ispod njega. Iz pokojnoga mora. Pumpe zemljinog krvotoka ravnomerno rade u krug. Odakle dopire pesma? Iz neke pesme što je već jednom bila. Pesma je majka pesme. Pumpe zemljinog krvotoka ravnomerno rade u krug. Zato neko, koga teraju da se ponavlja, a on je u tom ponavljanju nedarovit za uvek iste stvari, mora iz jednog moranja sam po sebi, da kaže novo moranje. Za njega se onda priznaje da stvarno pripada poeziji. Pumpe zemljinog krvotoka ravnomerno rade u krug. Moj umor potiče od zvezda: nad nekim krovom, u nekoj krošnji, na vrhu nekog grebena, vidiš kako ka tebi iz tame tradicije dopire sjaj davno pogašenih galaksija koje više nikada neće imati jednu svoju večnost, već samo odsjaj večnosti, vidiš kako ka tebi dopire sjaj sazvežđa koja su davno utrnula, ali opominju te da ništa ne počinje u tebi i da se u tebi ne može ni završiti. Kad kažu da nešto ne umeš kao borac, a ti u sebi znaš da si više no samo borac pesme, nemoj im reći da si tek tada uveren da je to tvoje ozbiljno i istinsko umeće. Još ti samo preostaje da se posvađaš sa mnoštvom reči i — stigao si na prag poezije. Zaklopim oči. Ali to ne znači i da sam pogasio sazvežđa. Nebo može biti siromašnije za jednu mrtvu zvezdu ili mrtvu galaksiju, ali ne i za njenu svetlost. Nad nekim krovom, u nekoj krošnji, na vrhu nekog grebena, znam: jedna nova planeta koja tek raste iz pramagle, znam: već je umorna od mog umora. Upustiti se u ispravljanje prirodnih nedostataka prirode, to bi, tu negde, bilo kao poezija trenutka. O poeziji dugovečnosti treba malo i da se razmišlja. Ona još čeka kao pitanje. Poezija može da bude uzrast tvog sunovrata među bogove. To je lepo. To treba čak i poštovati. Ali poezija jedina nema pravo da se kaje. Borac pesme — to je borac izmišljanja. Ima li, valjda, i plemenite zablude u onom što te čeka? Borac poezije je borac kulta laži da bi to, možda, nekada bio kult neke istinske istine.