Neimari

Kad neko dete slaže kocke, i pravi najlepšu svoju kulu, pa je pogleda i namršti se, i odjednom je nogom sruši, onda svi misle da je to dete razmaženo i zavrnuto. A dete ne voli gotove stvari, ne voli kad se nešto završi. Kad neko dete slaže kocke, i pravi najlepšu svoju kulu, pa je pogleda i nasmeši se, i prosto procveta od ponosa, mnogi ne znaju da je to dete površno, glupo, uobraženo, jer, zaljubljeno u to što ume, ne vidi dalje od svog nosa. Neko strpljivo, iz početka, podiže nova utvrđenja. Večito nešto novo traži, u traganju mu sva divota. A neko nad kulom drhti i strepi, i nikad na njoj ništa ne menja, i uveren u svoje laži, sam sebe mazi do kraja života. Postoje jedni neimari. Postoje drugi neimari. Postoji beskrajno zadovoljstvo i radoznalost od svega veća. Posle: sabereš neke stvari. Posle: oduzmeš neke stvari. Posle: govoriš — ja sam srećan. Izvoli, izaberi šta je to sreća. I nemoj da mi zakukaš nekad da nisi dobro odabrao. Sam si zidao svoje kule. Sam si unapred dobro znao: na onome što se jednom stvori, ili kad večito iznova stvaraš, ne smeš da prestaneš da se boriš.