Jesenja skica

Iza septembra dani posive, i uviju moj niski dom. Hoću da pričam kroz puste njive o jeseni u kraju mom. Odluta mesec – putnik plavokos, u magli sokaci ćute. Polegnu kiše kô zreo otkos, vetrovi teku putem. Drhti pred kućom bagrem goli, hrapavih, mrkih pleća. Jeseni dođu da ih volim, jeseni, — da sam srećan. Ne drema selo kô nekad davno u gunju medveđeg sna. Lenjin na stolu, Lenjin u glavi, a sutra — Lenjin sam ja. Srce nad sveskom poemu stvara. Novembar posmatra tih. I slika devojke sa duvara diktira život u stih. Snaga od njenih očiju plane, proteku iz pera slova, i ljubav seljačka na papir kane, beskrajna, sazrela, nova. Nasmej se, devojče, nestašno, vrano, i reci, da l’ je to glupo il’ prosto, što ludo zaželeh da novi dani imaju tvoju čupavu kosu?