Čarobna pesma

ČAROBNA PESMA Vidim te već, istina — kao u nekoj srebrnoj magli, ali divno te vidim: na nogama ti čizme od sedam milja, u ruci Aladinova lampa, putuješ na onom čudotvornom tepihu iz 1001 noći, prelećeš planine i mora i dižeš se visoko prema zvezdama. Možda ti i ne slutiš koliko volim tvoju tršavu glavu, detinju glavu koja miriše na sapun i penušavi aprilski vetar, glavu u kojoj stanuju samo boje visoke, ogromne, nedostižne, glavu koja će shvatiti bezmerja i razdaljine svetlosnih godina, nerazumljive cifre i geometrijske krivulje i hrabrost svemirskih brodova što će krenuti sutra na nova nepoznata sunca. Ja sam svoja putovanja protutnjao pod čelom i tu su stali prostori o kojima i ne sanjaš. Četiri ulice tamo i tri ulice ovamo, tako sam jednom leteo čak do Kumove slame. Dve, tri, pet čaša vina u restoranu kraj reke, tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvežđa. I jedan običan osmeh, i jedno jesenje veče, tako sam tražio nove zlatogrive komete. Tako sam sebi našao i jednu tihu mudrost od koje rastu krila. Zato i hoću samo da te zamolim: preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji. Dodirni rukama prašinu dalekih dvojnih zvezda, nek ti se damari usklade sa ritmovima pulsara, al’ nikada ne zaboravi kako se korača po zemlji. Jer ljudska srca zasađena su nisko kao kupine tu, gde su svici crveni džinovi našeg malenog kosmosa, tu gde smo sebi načinili milimetarske beskonačnosti, a ipak dovoljno glomazne da se u njima izgubimo: ja daleko od tebe kao Alfa Kentaura, ti daleko od mene kao belo zrnevlje Vlašića. Pronađi nove svetove i izatkaj im nebo. I podari im vazduh da dišu i da ožive. Ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji. Samo tako se možemo jedan drugom približiti. Četiri ulice tamo i tri ulice ovamo, moja i tvoja čaša piva u restoranu kraj reke, i moje iskrene oči i tvoje iskrene oči u jedno jesenje veče detinjasto i roditeljsko, — to je ono prostranstvo koje hoću da pomirim između moje i tvoje zvezde.