Proricali nam da nas neće biti

Kosti su naše na Kajmakčalanu, Kumanovu, Bregalnici I Ceru u mlado drveće izrasle. Kosti su tamo do Soluna i Krfa rasute, iz mora se ogrlice bele, Kosti su naše na Kozjaku, i Pohorju, u Sremu i na Kadinjači, na ostrvu Friuli kraj Marselja, Do Baltika i iza Kavkaza, do Sibira kosti su naše rasute; Borismo se uvek za neku sveslobodu, za neku veliku tvorbu, Ginusmo uvek za neko ostrvo mira. I stavljasmo uvek jedine oči u torbu, Zenice iz mraka ne videše belilo zore. Sahraniše nam bezglava tela u Koruškoj usred Sela, ispod Košute, U El Šatu nam deca ostaviše bezazlene oči Na Korani nas sekli, i pekli na Kozari, na Prosari Na Neretvi hteli ranjenike da udave, Streljali nas u zoru na Toplici i Moravi, Proricali nam da nas neće biti. Ko bi rekao da ćemo ikada sa širokog izvora sa izvora uskrsnuća preživelog naroda ponovo  Hrabrosti i Slobode piti.