Ovaj dečak zove se Pepo Krsta

Ovaj dečak zove se Pepo Krsta. On stanuje u poslednjoj ulici u velikoj kamenoj kući. Njegov tata je džambas kome su u jednoj tuči Odsekli pola uveta i dva prsta. Ovaj tužni dečak zove se Krsta Pepo Od majke Lize i oca Hohohonda. Pa lepo. I šta onda? Zar ne vidite: dečak je pogružen, kao car Koga su prognali iz domovine, tako svirepo. . . — E, tu leži cela stvar, To jest, tu je ono što nije lepo. Džon Hohohond iznad svega voli da se napije, Kasno u noć se vraća, puca u nebo, viče. Kad dođe pred kuću — izvali pola kapije, A prestrašeni Pepo zadrhti kao ptiče. Mama Liza ga sačeka na pragu, tužna kao ruža U jesen, sa nežnim licem Đokonde, Skine mu blatnjave čizme, celog ga razoruža, I tiho zapita: „Dokle, o Džone Hohohonde?“ A Hohohond se mršti, ko da iz zemlje čupa sonde, I nikad ne kaže Ni „dovde“ Ni „donde“. Kod drugih nije tako. Svud lepše sunce grije, U svim drugim kućama bolje se živeti može. Eno, Džim Huhuhind viski uopšte ne pije, Ima dućan prepun sedlarske kože, Svoje sinove mazi i nikada ih ne bije. Život Krste Pepe zato je prepun bola. . . Sam, u kamenoj kući, on ne zna za drugarstvo. Gledajte ga: liči na cara bez prestola Kome su varvari oteli dečje carstvo.