Nikoli i

Seti se, presto je rumen, ko krv. Seti se, proboden bog umire u krvi. Seti se, kud moj narod sa pesmom povrvi, Tu se ne kleči, ne klanja i ne puzi No se sudi kralju i sluzi, na krvi, na krvi. Na Lovćen Gorki da iznesemo presto, zasadimo ti vrte pune ruža? I poklonimo se u prašinu često, na rukoljub šaka da ti se pruža? Vojska da kliče sedome gospodaru a narod zida po pepelu i garu nakinđuren dvor i visoki zid? Na Lovćenu je sramota i stid. Na tvom licu lukavi bratski sjaj. Ne treba nam tvoj pozdrav i uzdisaj. Zar ruka da diže protiv reči svete, što željaše svilu, zlato, amorete? Eno ti grobovi, vrtovi u Beču, eno ti talijanski nakiti što zveču. Za narod, kamen, sirotinju i glad, nisi dosta tvrd ni pošten, veran, mlad. Obuci svilu i pokupi sinove, ordene tuđinske i krpe šarene. Čekaju te jadne, puste Gore ove, gladni starci i obeščašćene žene i obala što ti porodicu zove. Da nam zasviraju otmeni klaviri, tvoj osmeh što lepo sa svima pomiri neka uči dičnoj smrti perjanike. Nek sinu ko Montekarla ogledala, zabrujaše zvona sa naših obala a narod će vući kola naše dike. Zaori se urlik sa Bardanjiola sirotinje bedne i klisura pustih, zaplakaše svaka porodica gola silna slava sa pomodrelih usti. Tebi, jer tebi je sam bog dao vlast jer nikad nisi zaboravio te stene ponosne, sure, orlovite. Mučeniče, sveče naš nekloniče. Na pepelu krvavom Crne Gore nije dosta Gorka slast nove zore no ti što si očuvao čast. Misliš da su stene dedovina tvoja. Lovćen da daje stene za pazar. Ti… more seti se, da znamo u Gori Crnoj pašu da dočekamo pa kad je prokletstvo naše krv i nikad nije još pomogo bog, ni plač, ni čast, ni junaštvo, ni vera, pomaže večna nada roda mog i protiv brata i protiv zvera. Nada u majku, osvetu i krv.