Ja, ti, i svi savremeni parovi

Ceo nam je dan dug, i dosadan. Do večeri, kad se, krišom, sastajemo. Poljubac jedan, brz, i negledan, dosta nam je. Da se svetu nasmejemo. Da odemo u noć, kao da smo krivi. Lako, kao tica, koja kratko živi. Naš viti korak ne vezuje brak, ni nevini zanos zagrljaja prvih. Nego osmeh lak, što cveta u mrak, na usnicama sa dve-tri kapi krvi. Ruke nam ne drhte, od stara prstenja, nego od žudi, straha i sažaljenja! Ah, nije taj strah samo naš uzdah, kad vidimo šumu, kako lako cveta. Nego je to plah, isprekidan dah, kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta. U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde. U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde! Uzeše nam čast, ali svetli slast, nebesna, kao ponos, na našem licu! Naša je strast gurnula u propast: laži, zakone, novac, i porodicu. Od poniženja nam je klonula glava, al nam se, u telu, proleće spasava! Naš tužan osmeh blagosilja greh; žig onih koji ljube, na svetu celom. Ceo nam je dan dug i dosadan, i prolazi u ćutanju neveselom. Tek uveče, slobodan ko u travi cvet, ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet. „Pesma JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI