Setna pesma

Došlo je vreme kad nam kosa sedi, I naša čula postepeno grube. Stojimo tako skrušeni i bledi Dok našu starost objavljuju trube. No još u meni iščeznuo nije Sledbenik mladog Vertera, što sanja Pri mesečini, i što suze lije Uz svaki spomen starog osećanja! O znam to dobro, stari oganj da je Nestao, da ga neće biti više. No našu ljubav nema ko da zbriše: Ona se menja, ali uvek traje. Sad nam je ljubav otmena i čedna, Ko mesečinom prožeta. Miriše Ko cvet sasušen, uspomena jedna, U knjizi što se već ne čita više. O daj mi, draga, da na krilo tvoje Položim glavu umornu, da sada Slušam. dok blješte na zapadu boje I veče kao Crno krilo pada, Kao u školjci huku morskih vala U našoj duši, gde će odsad rasti Niz Crnih beda i staračkih zala, Prigušen šumor nekadanje strasti…