Oproštajna pesma

Evo me, Gospo, nakon triest leta Sa proređenom, progrušanom kosom, Ko priviđenje sa drugoga sveta, Na Pegazu olinjalom i bosom. Kraj mene strči zarđala džida, A njemu, svakog časa, noga kleca, I zato što smo starinskoga vida Rugaju nam se raskalašna deca. Neka ih, Gospo. Nama nije krivo. Neka im i to zadovoljstvo damo. I ćutaćemo. Što bih dokazivo, Kada dorastu, kašće im se samo. No ja bih, draga Gospo, opet hteo Svagdašnju poštu da iskažem vama: U pamćenju mi još je život ceo, Na srcu mi se ne uhvati skrama. Jest, još u meni prošli život sjaji, Čist ko na vodi labudovo krilo, Jer sve je dobro i čestito bilo, Smeh, suze, želje, nade, uzdisaji. Sve je u meni ko na grobnoj ploči: Ja prošlost branim od smrti što preti. No onog časa kad ja sklopim oči, Tad sve će sa mnom zasvagda umreti. Oh, nije život rđav što je beda, I nevolja, i muka duhu, niti Što nam sudbina večno zapoveda A prohtevi nam nikad nisu siti, No zaborav je, Gospo, Sav i svuda, Zaborav svirep, neumitan, zao. Ni jedna beda i ni jedan Juda Nije mi nikad takav udar dao Ko ovi tihi, stalni zaboravi… Ah, draga Gospo, kakva su stvorenja, Prekrasna telom, duhom ljudi pravi, Kao nebesna neka priviđenja Nestala s ovog našeg tužnog sveta, Za koja smo se kleli da su ona Života našeg smisao i meta I da je bez njih prazna vasiona… Njih danas, Gospo, gusti korov krije, A mi, sa našim sitnim navikama, Živimo mirno dalje, blago nama, Kao da nikad ništa bilo nije… Ah, zbogom, Gospo, i praštajte meni, Stare mi oči pune suza sada, Dok dan se gasi na prolaznoj sceni I zavesa, ko noć, lagano pada…