Kondir

Počuj draga, reči iskrene i jasne Jedne bolne duše, tvojoj duši prisne, Pre no oluj stigne i grom strašni prasne, I nemirno srce najedanput svisne, Počuj ove pesme uzaludno strasne. Pre odsudnog boja ja ti nisam dao Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao Starinski junaci, po čemu ćeš mene Pomenuti kada stigne udes zao I zapište deca i zaplaču žene. Sad na razbojištu leži leš do leša. Plemići i sebri. Leži strašna smeša. Noć se hvata, Samo munja katkad blisne. Dok poslednje žrtve stari krvnik veša, Nepregledna hrpa ranjenika kisne… Hoće li me naći među njima tvoje Bistre oči, draga? Hoće l’ iz kondira, Ko preteča skromna večitoga mira, Pasti kap na rane što zjape i gnoje? Hoće l̓ pasti kaplja što bolove spira? Čekam. Nigde nikog. Svetlost dana gasne. Noć prosipa tamu i časove kasne, Ni zvezde na nebu da za trenut blisne. — Čekam. Nigde nikog. Uz vapaje glasne Nepregledna hrpa ranjenika kisne…