Prometej

Pokrij svoje nebo, Zevse oblaka tmušom i kušaj, kao ludo dete što obezglavljuje čkalj, svoju snagu na hrašću i bregovima! Ali mi zemlju moju moraš ostaviti i kolibu, koju mi ne podiže ti, i ognjište moje, na čijem ognju mi zavidiš! Bednijeg ničeg ne znam pod suncem od vas, bogovi! Kukavno prehranjujete žrtvenim porezima i molitvenim dimom svoje veličanstvo; a skapali biste da nisu prosjaci i deca punonadežne lude. Detetom kad bejah i ne znađah ni kud ni kamo, obraćao sam zalutali pogled suncu, kao da nad njim ima uho da čuje moj vapaj i srce, kao moje, da se sažali nevoljnome. Ko mi pomože protiv obesti titana? Ko me od smrti spase, ko od sužanjstva? Zar nisi sve to učinilo samo ti, do svetosti zažareno srce? A plamtijaše li mlado i dobro, obmanuto, zahvalnost za spasenje onome što spava Gore? Ja da te štujem? Zašto? Jesi li ublažio ikad bole potištenome? Jesi li utro ikad suze skrušenome? Zar me nije skovalo čovekom svemoćno vreme i večni udes, gospodari i moji i tvoji? Il‘ misliš valjda da mi valja mrzeti život i bežati u pustinje što nisu sazreli svi cvetni snovi? Evo me gde sedim, stvaram ljude po svojoj slici, rod meni ravan, da trpi, da plače, da uživa i da se raduje, i da se ne osvrće na tebe, kao ni ja!