Ponosna pesma

Bezbrojne su oči po tvom stasu pale K’o umorna jata na pomorsku lađu, I, sve očarene, za trenutak stale Da na tebi odmor i lepotu nađu. Bezbrojna su usta rekla da te ljube, I umukla zatim, da nikada više Ne prozbore reči ni nežne ni grube, Jer tebi rečena reč – sve druge briše! Bezbrojni jauci prate tvoje stope Kad ti, k’o božanstvo strasno, siđeš k nama, I bezbrojne strasti zaplamte ko slama, I bezbrojna srca Crnom krvlju lope… I niko, i nikad, ne dotače vrele Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu. Samo, k’o dve seste u bezglasnom plaču, Dve se duše naše u milosti srele. I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela, K’o despoti stari vladam tobom sada, Sam napajam usta sa svih tvojih vrela, I sva nežnost tvoja samo na me pada. O, kada je tako stari Usud hteo, Da ja izabranik budem, ja jedini, I da, uvek uz nju, vek provedem ceo Očaran, i bačen u čarobne čini, Podignuću glavu svoju ponosito, I kao mujezin sa tankog minareta, Dok podamnom šušti nepregledno žito I na mesečini plavi kukolj cveta, Uzviknuću gromko kroz predele neme, Da obuzme svakog nevernika strava: „Jest, samo je ona lepotica prava, A ja njezin prorok za večito vreme!“