Dobrodošlica i rastanak

Na konja! srce burno reče; poleteh skoro isti tren. Ljuljuškaše već zemlju veče, Gorom se plela noćna sen; ramena hrasta-ispolina već zaogrnu maglen skut, iz žbunja gledaše me tmina stotinom očiju uz put. Mesec se mutni tužno njih’o zasevši na oblačka hum, mahaše vetar krilom tiho, stravičan slušah njegov šum; noć čudovišta bezbroj stvori, al’ bodra radost svlada strah: o, kakvom vatrom krv mi Gori! U srcu kakav oganj plah! Spazih te i tvoj pogled mio ozari svaki damar moj; svim srcem svojim tvoj sam bio, svakim sam dahom bio tvoj. Prolećni rumen ćuv je lako obavijao tebe svu, pa nežnost za me – Bože! Kako, čime zaslužih sreću tu? Al’, avaj! mlado sunce sinu, rastanak srce steže tad: u poljupcu ti pih milinu, u oku tvome čitah jad! Ja podjoh; vlažan, bolom skoljen, pratio me pogled tvoj: pa ipak, sreće biti voljen, sreće voleti, Bože moj!