Pesnikova smrt

Pogibe pesnik, rob svoje časti, Pade pod kletvom jezika zlih, S metkom u srcu, odmazde žedan, Sad i dušom ponosnom spi. Pesnička duša ne podnese Sitnih uvreda sram; Ustade protiv celog sveta I pade boreći se sam. Pogibe! I čemu plakati sada, Hvale i suza izlišan je hor, I čemu žalost i pokajanje O smrti njegovoj zbor! Zar niste nekad baš vi gonili Njegov slobodni divni dar, Iz obesti raspirivali Tek ljubomore zapreteni žar. Radujte se! Poslednjih muka Podneti nije mogao jad. Ko baklja utrnu božanski genije, S vencem na čelu svenu mlad. Ubica podli srca tvrda Prekide njegov plemenit dah I bez milosti na nišan uze Genija živog – ne bi ga strah! I nije čudo. Iz tuđine Ko mnogi, jurnu i on u lov Za srećom, čašću, činovima, Zabasa k nama na sudbe zov, I smejući se, prezirao je Svetinje naše i sve nas, Čak i genija božanski glas! Pojmio nije na kog se digo U taj krvavi kobni čas ! . . Pogibe i sad je samo sen, Podoban onom sanjaru blagom Što ga opeva s iskonskom snagom Kako ko ljubomore plen Ko i on pade pod rukom svirepom. Zašto ostavi domaće radosti I prijatelje iskrene, časne, Sa žarom duše slobodne, strasne, Što stupi u svet prepun gadosti? On koji poznade ljude u ranoj svojoj mladosti, Zašto je verovao njima i njinim lažnim maskama? Oni mu skidoše venac, na čelo staviše novi, Uvijen lovorima, al‘ venac patnje trnovi; Skrivene igle naneše Svirepo njemu ranu Krva sa čela mu bleda na Crnu zemlju kanu. Otrovaše mu mučki poslednje njegove dane Plešuć i šireć spletke o njemu na sve strane, I on zatvori oči, duboko žedan osvete I gnevan zbog prevarenih nada sa ovog sveta krete. . . Prekrasnih pesama zamukoše zvuci I nikad se neće razlegati više, Onemela lira u njegovoj ruci, Divna mu se usta navek zatvoriše. Vas ja žigošem, nadmene potomke Podlošću strašnom čuvenih dedova Što ropskom petom zgaziše odlomke U igri sudbe propalih rodova ! Vas koji oko prestola puzite, Slobodi, Geniju, Slavi kobite ! Zakon vas štiti silni, svemoćni, Sud su i pravda pred vama nemoćni ! Al‘ ima Boga, vi čeda razvrata ! Sudija strašni vas će dostići, Nepokolebljiv pred sjajem zlata, Vaše će misli, dela pronići. Ništa vam neće tad pomagati Pred njime padati, podlo lagati ! Svu vašu poganu krv uzalud ćete dati Al‘ krv nevinu pesnika nećete njome sprati!